Ko je bio Ljuba Ninković? Stvorio je himne koje su spajale rokenrol bunt i dušu balkanske tradicije

Sa muzičke scene, tiho i uz prepoznatljiv osmeh koji je decenijama krasio njegovo lice, preminuo je Ljubomir Ljuba Ninković - bard domaće akustike, kompozitor čije su melodije definisale generacije i čovek koji je uspeo da spoji rokenrol bunt sa pitomom dušom balkanskog etosa. Njegovim odlaskom zatvara se jedno od najvažnijih poglavlja u istoriji popularne muzike na ovim prostorima, ali ostaje eho njegovog glasa da nas podseća na „sunčanu stranu ulice“.

Pionir akustičarskog zvuka

Rođen u Smederevu 1950. godine, Ljuba Ninković je vrlo rano pokazao da mu je muzika sudbinski predodređena. Ipak, ključni momenat srpske rok istorije dogodio se početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Beogradu. Tada su Ljuba, Asim Savran, te Miomir Đukić i Vojislav Đukić, osnovali grupu S vremena na vreme.

Preporučujemo

U vreme kada su binama dominirali teški rifovi i moćna pojačala, oni su ušetali sa akustičnim gitarama, flautama i troglasnim pevanjem koje je zvučalo kao da dolazi iz nekog drugog, plemenitijeg sveta. Ljuba je bio srce tog sastava. Kao autor nekih od njihovih najlepših pesama, uspeo je da u jugoslovenski rok unese elemente narodne tradicije, ali na jedan suptilan, umetnički način, daleko od kasnijih banalizacija etno-zvuka.

Pesme poput „Moj svet“, „Sunčana strana ulice“, „Dixie Band“ i „Tema za Šarloa“ postale su himne onih koji su u muzici tražili emociju, intelekt i duhovni mir.

Čovek za sva vremena 

Ninkovićev talenat bio je suviše raskošan da bi ostao zarobljen u okvirima jednog benda. Njegov rad u Radio Beogradu ostavio je neizbrisiv trag. Komponovao je muziku za brojne radio-drame, pozorišne predstave i filmove. Malo je onih koji znaju da su generacije dece odrastale uz njegove taktove, ne sluteći da iza te vedrine stoji jedan od pionira rok scene.

Njegova saradnja sa decom bila je posebna priča. Kroz legendarne emisije poput „S one strane duge“ i rad sa horom „Besne gliste“, Ljuba je pokazao da se najmlađoj publici mora obraćati sa najvećim poštovanjem i najkvalitetnijom muzikom. Dobitnik je brojnih priznanja, uključujući i Zlatnu arenu u Puli za filmsku muziku, čime je potvrdio svoj status svestranog umetnika.

Od akustike do čvrstog roka: Epoha grupe Tunel

Iako su ga mnogi doživljavali isključivo kao „akustičara“, Ljuba je imao i svoju rokenrol stranu. Osamdesetih godina, zajedno sa Vladom Jankovićem Džetom, osnovao je grupu Tunel. Bio je to povratak bazičnom roku, radiju i neposrednosti. Hitovi poput „Volim te kad hodaš“ pokazali su da Ninković podjednako dobro vlada i električnom gitarom, donoseći zrelost i melodičnost koja je krasila sve što je ikada dotakao.

Duh koji ne bledi

Oni koji su ga poznavali, opisivali su ga kao čoveka blage naravi, ali čvrstih umetničkih principa. Nikada nije podilazio trendovima. Kada se grupa S vremena na vreme ponovo okupila devedesetih, održavši onaj čuveni koncert u prepunom Sava Centru, bilo je jasno da njihova muzika nije ostarila ni dan. Ljuba je tada stajao na bini sa istom onom dečačkom iskrom u očima kao i 1972. godine.

Njegov poslednji veliki projekat, solo album „Hodač“, bio je svojevrsna rekapitulacija njegovog unutrašnjeg sveta – zbirka pesama koja miri prošlost i sadašnjost, tišinu i zvuk.

Poslednji akord

Ljuba Ninković nije bio samo muzičar; bio je hroničar jednog vremena u kojem je muzika bila važna, u kojem je stih imao težinu, a melodija dušu. Odlazi u večnost da se pridruži velikanima koji su, kao i on, verovali da se svet može popraviti jednom dobrom pesmom.

Nama ostaju njegove ploče, njegovi zapisi u etru Radio Beograda i ona poruka kojom nas je uvek ispraćao: da, bez obzira na sve, uvek pokušamo da nađemo put do sunčane strane ulice.

Neka mu je večna slava i hvala.

(Telegraf.rs)