Čovek koji je odbio da bude zvezda, a postao je legenda: Miladin Šobić je napunio 70 godina

Danas, kada Miladin Šobić slavi rođendan, ne slavimo samo datum rođenja jednog umetnika, već i fenomen koji prkosi vremenu, industriji i zaboravu. Čovek koji je odbio da bude zvezda, a postao je legenda, napunio je 70 godina.

Dokumentarni serijal „Muzička industrija“ RTCG podsetio nas je na godine kada je jedan povučeni mladić iz Nikšića, sa gitarom u rukama i iskrenošću koja je tada bila rekost, zauvek promenio reljefe pop-rok scene bivše Jugoslavije.

Preporučujemo

1981. godina: Između krize i „Dinastije“

Da bismo razumeli pojavu albuma „Ožiljak“, moramo razumeti trenutak. Godina je 1981. Jugoslavija prolazi kroz ozbiljne političke promene nakon smrti Josipa Broza Tita. Ekonomski oblaci se nadvijaju, dug države raste na 18 milijardi dolara, a proleće donosi demonstracije na Kosovu. Dok nacija beži u glamur američke sapunice „Dinastija“ ili prati bajkovito venčanje princa Čarlsa i Dajane, iz tišine sarajevskih studentskih soba izlazi Miladin Šobić.

On nije nudio šljokice ni lažni optimizam. Nudio je ožiljak koji peče, ali i leči.

Subotica i Nikšić: Gde je sve počelo

Iako ga Sarajevo svojata, koreni su duboko u crnogorskom kršu. Siniša Škarica, legendarni muzički urednik, priseća se Šobića sa Omladinskog festivala u Subotici sredinom sedamdesetih:

„Sećam se Miladina Šobića i Tomislava Ivčića, njih dvojica su zabavljali publiku nakon samog festivala, u jednom ambijentu gde su se mladi okupljali. Miladin je pevao i pisao dobre pesme još tada, 1975. godine. Imao je tu šansonjersku žicu, bio je pravi kantautor.“

Sam Šobić, u arhivskim snimcima, sa nostalgijom govori o svojim počecima pored osnovne škole u Nikšiću:

„Baš na jednoj od tih kamenih klupa, prvi put sam uzeo gitaru. Tada, ne nimalo na volju moje nastavnice koja mi je predavala klavir i harmoniku, ali na volju brojnih mojih drugova... Tu su se rodile prve pesme koje sam kasnije nastavio da uklapam u nova društva i nove prostore.“

Sarajevo kao kultno mesto i „pravi“ identitet

Odlazak na studije u Sarajevo bio je ključan za formiranje njegovog izraza. Amir Misirlić, novinar i publicista, ističe da Šobić u gradu na Miljacki i danas ima status božanstva:

„On se, bez obzira što je rođen u Nikšiću, ovde smatra našim. Tu je studirao, tu su nastajali ti albumi objavljeni za 'Diskoton', tu je nastupao. On je bio tipičan student. Delio je taj studentski život sa svima ostalima i zato ga je mogao tako autentično opisati. Jesti sendvič iz tetra-paka, spremati ispit, vežbati gitaru - to su autentične priče koje su ga učinile 'pravim'. Da moram da ga opišem jednom rečju, rekao bih - pravi.“

Željko Milović, publicista, dodaje da se u svakom stihu oseća neraskidiva veza sa rodnim gradom:

„Oni ga smatraju delom sarajevske rok scene. Ali, ako vidite Nikšić, vidite ga u njegovom izgovoru, u njegovim pesmama, u njegovom svemu. Te pesme su mogle nastati samo od Nikšićanina.“

„Ožiljak“ i „Umesto gluposti“: Analiza remek-dela

Prvi album „Ožiljak“ (1981) bio je šok za sistem. Pesme poput „Džemper za vinograd“ postale su himne generacije koja je sazrevala u osamdesetim. Petar Janjatović, rok kritičar, objašnjava tu privlačnost:

„On je izgledao sasvim obično, kao neko ko je tu iz studentskog doma. Ključna stvar bila je pesma, a ne pojava. Njegove jednostavne melodije i aranžmani, uz tekstove koji imaju poetsku crtu, bili su panaceja za dušu. Poštovao je sva pravila akustičarske scene, ali ih je podigao na viši nivo.“

Godinu dana kasnije, 1982, izlazi „Umesto gluposti“. Produkciju je radio Gabor Lendjel, što je izazvalo tihu polemiku između autora i kritike. Željko Milović osvetljava taj segment:

„Šobić nikad nije bio sasvim zadovoljan produkcijom drugog albuma. Navikao je na suvi zvuk gitare i glasa, mislio je da mu ostali instrumenti 'jedu' pesmu. Ja, naprotiv, mislim da je to briljantna produkcija. Orkestracija u pesmi 'Sunce tebi, sunce meni', taj pad violina... to je neverovatno uravnoteženo i snažno.“

Olga Kepčija, radijska voditeljka, priseća se uticaja tih pesama na radio stanice:

„Pesme 'Đon' i 'Stare novine' su se vrtele besomučno. Ali 'Kad bi došla Marija'... to je tako lepa pesma. Šobić je sjajan autor, izuzetno cenjen, a čini mi se danas čak i više nego pre. Oko njega se stvorio taj veo tajne jer nema mnogo njegovih intervjua, nema podataka, i to stvara mistiku koja privlači nove generacije.“

Zašto je Šobić ostao „najbolje čuvana tajna“?

Nakon porodične tragedije, Šobić se povlači sa scene u jeku najveće popularnosti. Odbio je da bude deo estradne mašinerije. Samir Milla, novinar, veruje da je taj prekid sprečio stvaranje planetarne zvezde:

„Verujem da bi on postao najveća jugoslovenska pop-rok zvezda da je nastavio. On je najbolje čuvana tajna ex-Yu scene. Svakih nekoliko meseci neko na društvenim mrežama ponovo 'otkrije' Miladina i svi se pitaju - pa gde je ovaj čovek bio do sada?“

Kritičar Đorđe Matić dopunjuje ovu tezu društvenim kontekstom:

„Kako su se vremena poružnila i postala strahovito cinična, njegova naivnost tadašnjih pesama danas dolazi kao lek za dušu. To je vrsta dobrote kakve danas nema, i zato ga mladi ljudi ponovo otkrivaju.“

Njegov rad duboko poštuju i mlađe kolege. Vladimir Graić, kompozitor i direktor PGP RTS-a, prenosi anegdotu o modernim bendovima:

„Pričao sam skoro sa grupom 'Dram', jednim od najvećih talenata u Srbiji. Pitao sam te momke od dvadesetak godina koga slušaju, a oni su u glas rekli: 'Šobića!'. Bio sam zatečen, ali to samo potvrđuje da je on jedan od najvećih potencijala koji je sa samo dva albuma ostavio neizbrisiv trag u vremenu.“

Povratak u tišinu i najveće priznanje

Godine 2016. država Crna Gora mu je dodelila Trinaestojulsku nagradu, najviše državno priznanje. Bio je to redak trenutak kada se Miladin pojavio u javnosti. Njegov govor bio je kratak, ali prožet onom istom nadom koju je nekada širio kroz stihove:

„Čini mi se da će se sve vratiti uskoro... i vi ćete doživeti da će biti najveća sreća kad se bude desio taj... taj... pesma. To sam ja.“

Vlada Janković Džet zaključuje ovu priču rečima o kvalitetu koji ne bledi:

„Kad neka pesma nije samo konstrukcija akorda i teksta, nego vas dirne u neko vreme ili situaciju, to je prava vrednost. Šobićeve ploče na berzama danas dostižu visoke cene, ne samo zato što su ređe, već zato što je kvalitet presudan faktor.“

Danas, decenijama nakon što je „prošao gradom bez velike pomoći ambicija“, Miladin Šobić stoji kao podsetnik da je istina u muzici dovoljna. Da je jedan „Džemper za vinograd“ vredniji od hiljadu reflektora i lažnog sjaja.

Srećan rođendan, Miladine. Hvala na ožiljcima koje volimo da nosimo.

(Telegraf.rs/izvor: Emisija "Muzička industrija")