Pevanje za Tita, anegdota sa psom i ruska slava: Najzanimljivije priče iz života Mikija Jevremovića

U moru estradnih priča, retke su one koje imaju težinu istinskog romana. Priča Miodraga Mikija Jevremovića je upravo takva - ispisana notama koje su spajale Trst i Moskvu, obojena mirisom valjevskih lipa i skadarlijske kaldrme, i vođena principima čoveka koji je do poslednjeg dana verovao da se emocija ne može prodati, već samo pokloniti.

U čast legendarnog pevača i sećanje na njega, prisetićemo se kako je govorio u emisiji "Iz profila"

Preporučujemo

Detinjstvo pod senkom rata

Rođen na početku najvećeg svetskog sukoba, 1941. godine, Miki je nosio pečat generacije koja je rano naučila šta znači strah, ali i zajedništvo. Iako ga je put vodio kroz Beograd i Požarevac, Valjevo je ostalo njegova duhovna baza.

"Neverovatno je, ali ja se sećam bombardovanja iako sam imao jedva tri i po godine. To su slike koje se ne brišu," prisećao se Miki. Jedna epizoda iz tog perioda zvuči gotovo filmski: "U našu kuću je pala bomba. Srećom, bila je to 'plašljivac', puna strugotine. Ceo podrum je bio krcat komšilukom, svi smo bili tamo skriveni. Da je ta bomba bila prava i da je eksplodirala, niko od nas danas ne bi bio ovde. Sudbina me je očigledno čuvala za pesmu."

Sestra, štednja i prva gitara

Muzika u Mikijev život nije ušla na velika vrata, već kroz tiha odricanja njegove porodice. Iako je već sa pet godina stajao na kafanskim stolovima u Požarevcu i pevao stare narodne pesme poput "Ujko pije, konja poji", preokret se desio u pubertetu.

"Moja starija sestra je bila moj zaštitnik. Štedela je od svog džeparca, a ja nisam imao pojma o tome. Za moj 15. rođendan, na stolu me je dočekala gitara. To je bio trenutak koji je odredio moj put. U Valjevu sam napisao prvu pesmu, tu sam prvi put istinski voleo i tu sam osetio da je bina moj dom. Bez obzira na to gde piše da sam rođen, ja sam u srcu uvek bio i ostao Valjevac," govorio je sa setom.

Dinar koji je odlučio sudbinu

Mikijeva inteligencija i široko obrazovanje često su ga stavljali pred teške izbore. Kao mladić, bio je podeljen između umetnosti i praktičnosti.

"Obožavao sam filologiju, književnost, poeziju... To je bila moja hrana. Ali, vremena su bila takva da se od stihova teško živelo. Mašinstvo je nudilo sigurnost, hleb u rukama. Stajao sam ispred Pravnog fakulteta, držao dinar u ruci i rekao - neka sudbina odluči. Bacio sam ga, i 'palo' je mašinstvo. Tako sam postao student mašinstva koji po celu noć čita trilogiju Jakovljevića," pričao je Miki o svojim studentskim danima.

Ipak, muzika mu nije dozvolila da završi u kancelariji ili pogonu. Njegov ulazak u svet profesionalaca desio se spontano, na brucoškoj večeri u auli Građevinskog fakulteta.

"Video sam orkestar koji me je poznavao iz Valjeva. Pitali su me - 'Hoćeš da otpevaš nešto?'. Izašao sam, planirajući jednu pesmu, a ostao sam satima. Otpevao sam deset pesama, od toga osam na biseve. Najavili su me kao 'kolegu sa mašinstva, brucoša odozgo, iz potkrovlja'. Te noći, mašinac u meni je počeo da uzmiče pred pevačem."

Ruska bajka i profesija pevača

Miki Jevremović je bio jedan od retkih koji su osetili šta znači biti svetska zvezda u okvirima tadašnjeg istočnog bloka. Njegove turneje po Sovjetskom Savezu bile su trijumfalne.

"U Rusiji smo bili bogovi. Đorđe Marjanović je utabao put, a ja sam nastavio. Sećam se snimanja prve ploče 'Samson' - pevao sam osam sati bez prestanka u studiju. To je bilo vreme kad se svaka greška plaćala ponovnim snimanjem celog orkestra. Tu sam ispekao zanat," objašnjavao je umetnik.

Uprkos ogromnoj slavi, Mikijeva filozofija o novcu ostala je skromna: "Dugo sam odbijao da uzmem honorar. Govorio sam: 'Ja ne prodajem svoja osećanja'. Bio sam student, spavao na podu u studentskom domu, a na nastupima sam bio zvezda. Tek kad su nam jednom prilikom ukrali sve stvari i instrumente, shvatio sam da moram postati profesionalac i naplatiti svoj rad da bih preživeo. Prvi veliki novac koji sam zaradio iskoristio sam da roditeljima kupim stan. To mi je bila najveća satisfakcija."

Pevanje za Maršala i peh sa psom

Anegdota o nastupu pred Josipom Brozom Titom i Jovankom u Karađorđevu i danas se prepričava kao dokaz Mikijevog šarma i opuštenosti.

"Pevao sam moju pesmu 'Pijem'. U jednom trenutku, njihov pas Rex, koga je Tito zvao Tigar, oteo se i stao ispred mene. Počeo je da zavija, kao da prati melodiju. Ceo sto, sa svim stranim delegacijama, počeo je da se smeje. Ja sam nastavio da pevam, gledajući psa u oči, ne smejući da ga pomerim. Jovanka me je posle toga stalno zvala da ponovo dođem, jer joj je to bilo beskrajno simpatično," prisećao se Miki kroz smeh.

Porodica: Bitke i radosti

Njegov privatni život bio je pod lupom javnosti, naročito tokom procesa zaštite njegove dece od tabloida. Bio je neizmerno ponosan na svoju decu - Đorđa, Jelenu i Stefana.

"Jelena je prošla težak put na početku karijere zbog prezimena i raznih izmišljotina. Bolelo me je kad plače zbog novinskih naslova. Danas, ona je predivna majka i to je njena najveća pobeda. Sinovi su krenuli svojim putevima, Đorđe u biznisu, Stefan u programiranju... a moji unuci, Lazar i Tatija, oni su moja nova snaga. Lazar pogađa tonove sa takvom preciznošću da već vidim da se krug zatvara - muzika ostaje u porodici," isticao je on.

Šahovska tabla kao ogledalo života

Malo je poznato da je Miki bio vrhunski šahista. Za njega šah nije bio samo igra, već disciplina uma.

"Šah me je naučio da predviđam poteze, da budem strpljiv. Igrao sam sa najvećim imenima tog vremena, poput Korčnoja. To nadmetanje tišine i koncentracije je savršen balans mom bučnom pozivu pevača."

(Telegraf.rs)