Mocartova najvulgarnija kompozicija je decenijama bila skrivena: Šta stoji iza kanona K. 231 i njegove cenzure

Volfgang Amadeus Mocart u istoriji muzike ostao je upamćen kao „božansko dete“, autor uzvišenih misa i neponovljivih opera. Međutim, iza perike i strogog portreta krio se čovek neobuzdanog humora, sklon šali koja bi danas, kao i u njegovo vreme, bila okarakterisana kao krajnje vulgarna. Najbolji dokaz za to je kanon u B-duru pod rednim brojem K. 231, poznatiji pod naslovom koji ne ostavlja mesta mašti: „Leck mich im Arsch“ - ili, u slobodnom prevodu, „Poliži me u d*pe“.

Zabava za zatvorene krugove

Ovo delo, komponovano u Beču oko 1782. godine, nije bilo namenjeno bečkim dvorovima ni crkvenim horovima. Veruje se da je Mocart ovaj kanon za šest glasova napisao kao „kafansku“ pesmu ili komad za zabavu u krugu bliskih prijatelja. U to vreme, Mocart je bio poznat po svom specifičnom smislu za humor, koji je često uključivao takozvanu skatološku tematiku (šale na račun telesnih funkcija), što se vidi i u njegovim pismima porodici.

Preporučujemo

Vekovi cenzure

Nakon Mocartove smrti 1791. godine, njegova udovica Konstanca suočila se sa izazovom: kako sačuvati suprugovu genijalnost, a sakriti njegovu prostačku stranu? Kada je 1799. poslala rukopise izdavačkoj kući Breitkopf & Härtel, izdavači su bili zgroženi tekstom. Da bi pesmu učinili prihvatljivom za javnost, potpuno su izmenili stihove.

Tako je vulgarni poziv na lizanje zadnjice postao pobožna oda radosti pod naslovom „Laßt froh uns sein“ („Budimo radosni“). Decenijama je svet pevao o tome kako je „mrmljanje uzaludno“ i kako je „radost pravi krst života“, nesvestan da je original bio krik kafanske razuzdanosti.

Detektivski rad u biblioteci

Istina je izašla na videlo tek krajem 20. veka. Godine 1991, u muzičkoj biblioteci Univerziteta Harvard, istraživači su otkrili primerak štampanih nota na kojima je neko, verovatno ubrzo nakon objavljivanja, rukom dopisao originalne tekstove. Istraživanje je potvrdilo da se dopisani stihovi poklapaju sa fragmentima koji su se pominjali u ranijim katalozima.

Otkriveni tekst bio je jednostavan i direktan: „Leck mich im A... g'schwindi, g'schwindi!“ (Poliži me u d... brzo, brzo!). Iako se neko vreme sumnjalo da je i srodni kanon sličnog naziva (K. 233) takođe Mocartov, kasnija istraživanja su pripisala to delo kompozitoru Vencelu Trnki, dok je K. 231 ostao čvrsto vezan za Mocartovo ime.

Veza sa Geteom: Književna psovka

Zanimljivo je da modernije adaptacije ovog kanona pokušavaju da pomire Mocartovu vulgarnost sa njegovim intelektualnim statusom. U nekim izdanjima, poput „Complete Mozart Edition“, tekst je izmenjen tako da aludira na čuvenu scenu iz drame Gec od Berlihingena Johana Volfganga fon Getea.

U toj drami, naslovni junak izgovara čuvenu rečenicu: „...on me može polizati u d*pe!“, što je u nemačkoj kulturi postalo poznato kao „Gecov citat“ (Götz-Zitat). Iako se u ovim verzijama teksta navodi da je reč o drugom činu Geteovog dela (zapravo je u trećem), poruka je jasna: Mocartov prostakluk nije bio samo nedostatak manira, već deo šireg kulturnog konteksta u kojem je granica između visoke umetnosti i uličnog govora bila tanja nego što danas mislimo.

Ljudsko lice genija

Priča o kanonu „Leck mich im Arsch“ podseća nas da su veliki umetnici bili ljudi od krvi i mesa. Mocart nije bio samo nedostižni genije koji piše „Rekvijem“, već i čovek koji se smejao istim onim stvarima kojima se ljudi smeju i danas. Cenzura je možda uspela da sakrije njegove reči na dvesta godina, ali originalni duh pesme preživeo je kao svedočanstvo o jednoj kompleksnoj, duhovitoj i nadasve slobodnoj ličnosti.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Leck mich im Arsch)