Bio je jedan od najboljih bubnjara bivše Jugoslavije, poredili su ga sa Čarlijem Votsom i Ringom Starom

Goran Čavajda Čavke (1962-1997) nije bio samo bubnjar dva kultna benda - Električnog orgazma i Baba. Bio je „ministar za komunikaciju“ beogradskog asfalta, lice koje je zamenjivalo ličnu kartu i ritam koji je pokretao čitavu jednu generaciju u potrazi za slobodom.

Beograd, 16. februar. Na ovaj dan, pre gotovo tri decenije, u dalekoj Tasmaniji, utihnulo je srce čoveka kojeg su prijatelji zvali „dobrim duhom“ srpske rok scene. Goran Čavajda Čavke, centralna figura novotalasnog Beograda, otišao je u legendu u 35. godini života, ostavljajući iza sebe prazninu koju do danas niko nije uspeo da popuni onom specifičnom vrstom vedrine i beskompromisnog urbanog duha.

Preporučujemo

Ringo Star i Čarli Vots u jednom čoveku

Muzički put počeo je u bendu Butik, ali istorija počinje da se piše 1980. godine. Na poziv svog nerazdvojnog prijatelja i kasnijeg venčanog kuma, Srđana Gojkovića Gileta, Čavke seda za bubnjeve Električnog orgazma. Bio je to spoj sudbine i talenta.

Njegov stil sviranja nije bio puka tehnika; bio je to besprekoran, hirurški precizan ritam koji su kritičari često poredili sa mešavinom elegancije Čarlija Votsa i jednostavne genijalnosti Ringa Stara. Čavke je bio motor „Orgazma“ sve do 1994. godine, onaj tihi heroj iz pozadine koji je davao snagu himnama jedne generacije.

„Čavke je bio neka vrsta dobrog duha benda, bio je super tip, sigurno najkomunikativniji od svih nas,“ priseća se Gile sa setom. „Kad bismo svirali na grupnim svirkama, on bi uvek bio taj koji pravi prve kontakte. Bio je naš 'ministar za komunikaciju'. U najtežim trenucima je svojom duhovitošću dizao atmosferu i činio da sve izgleda lakše.“

Lice kao lična karta

Početkom devedesetih, dok se zemlja raspadala, Čavke nije ćutao. Bio je deo antiratnog projekta „Rimtutituki“, podsećajući nas da „ispod šlema mozga nema“. Uporedo, sa Žikom Milenkovićem i Zoranom Ilićem Ilketom osniva „Babe“, bend koji je kroz humor i ironiju pokušao da sačuva zdrav razum u ludo vreme. Album „Slike iz života jednog idiota“ postao je saundtrek preživljavanja.

Žika Milenković, njegov saborac iz Baba, i danas nosi živu uspomenu na čoveka koji je slobodu doživljavao bukvalno.

„Obožavam Čavketa i svakog dana ga se setim. Bio je divan čovek i veliki slobodnjak u mislima. Čak nije hteo ni ličnu kartu da nosi, pa je na granici govorio da je njegovo lice njegova lična karta,“ pričao je svojevremeno Žika u jednom intervjuu, otkrivajući i duboko lično žaljenje: „Kad je išao u Australiju, hteo je još jednom da se izgrlimo za zbogom, ali ja nisam to shvatao kao rastanak, pa sam odbio, misleći da ćemo se videti uskoro. I danas se kajem zbog toga.“

Više od bubnjara: Lice sa ekrana i dasaka

Čavketova harizma bila je prevelika da bi ostala skrivena iza bubnjarskog seta. Film ga je voleo. Od uloga u „Crnoj Mariji“ i „Kako je propao rokenrol“, preko upečatljivog nastupa u filmu „Crni bombarder“, Čavke je prirodno nosio svaku ulogu.

Ipak, najdublji trag ostavio je u dokumentarcu „Geto - tajni život grada“. Kao glavni junak i narator, sproveo nas je kroz Beograd devedesetih, svedočeći o tome kako „duh provincije uništava urbani Beograd“. Njegove reči tada bile su dijagnoza, a danas su opomena. Nije bežao ni od pozorišnih izazova, pa je u Bitef teatru igrao u predstavi „Zigi zvezdana prašina“, deleći scenu sa glumačkim veličinama poput Milene Dravić.

Odlazak u legendu

Poslednje poglavlje života Čavke je ispisao u Australiji. Iako daleko od beogradskih ulica, njegova kreativnost nije mirovala. Posthumni solo album „Regression“ (1997) pokazao je njegovu umetničku širinu - od tehno zvuka do improvizacija, dokazujući da je uvek bio ispred svog vremena.

Danas, Beograd mu se delimično odužio. Prolaz od Trga Nikole Pašića do Nušićeve ulice zvanično nosi ime „Čavketov prolaz“. To je mesto gde se nalazi Ulična galerija, prostor slobode, bunta i umetnosti - baš onakav kakav je bio i on sam.

Svaki put kada prođete tim prolazom, setite se čoveka koji nije želeo ličnu kartu jer je njegovo lice bilo ogledalo čitavog jednog boljeg Beograda. Čavke nije samo svirao ritam; on je bio ritam ovog grada. I taj ritam još uvek odjekuje, precizan i besprekoran, negde između neba i Tasmanije.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia)