Gusle ponovo osvajaju mlade: Aleksandar Taušan otkriva zašto je ovaj instrument ponovo u modi u Srbiji

Srpska tradicija obuhvataju razne stvari, a jedne od tih stvari jesu svakako gusle. Upravo o ovom legendarnom instrumentu pričali smo sa pravim čovekom. A to je Aleksandar Taušan, koji ima više decenijsko iskustvo sviranja na guslama.

U intervjuu za Telegraf.rs, poznati narodni guslar ispričao nam je mnogo toga. Kako je počeo da svira gusle, da li je teško naučiti svirati ovaj instrument, kakvo je interesovanje mladih za gusle.

Aleksandar nam je otkrio kakav odnos ima sa ostalim kolegama guslarima, da je snimio album posvećen doktoru heroju Miodragu Laziću. A takođe nam je otkrio kako stranci reaguju na gusle.

• Za početak nam recite kako ste počeli da svirate gusle i odakle potiče ta ljubav prema ovom instrumentu?

Aleksandar Taušan: Zaista hvala vam na pozivu. Što se tiče mene i početka moje guslarske karijere, tamo odakle su moji koreni, odakle je moj otac i moji pradedovi i dedovi, gusle su bile jedini instrument. Verovatno su im urezane u gene, tako da moj otac je strašno voleo gusle i bio je veliki ljubitelj gusala, znao je da gusla za svoju dušu, kao i moj stric i moj deda. Ali mislim da je najveća životna njegova želja jeste to što sam ja postao, to jest sin što mu je postao guslar. Od malih nogu, bukvalno od svoje neke treće-četvrte godine, ljubav prema guslama je bila neverovatna, da sam ja tražio da mi se skinu gusle sa zida. Čak u tom nekom momentu nije mogao svako ni da ima gusle, i taj koji je imao gusle, čuvao ih je kao eksponat i kao bitnu stvar pored ikone. I u jednom momentu je stric rekao: „Dajte detetu te gusle, skinite da počne“. I od tada pa do današnjih dana, ja sam svoj prvi nastup imao sa svojih pet godina. Družim se sa guslama i gusle su mi baš, baš velika ljubav.

• Da li je bilo teško naučiti svirati gusle?

Aleksandar Taušan: Pa gusle su izuzetno specifičan instrument na kome nema improvizacije. Isključivo se radi sve po sluhu. Ja mislim da za ovaj instrument mora Bog da te rodi. Jednostavno, da je to jedan veliki božiji dar na čemu sam ja zahvalan. Jesu jako težak instrument za učenje. Ja sam čak i pokušavam da prenesem svoje znanje na mlađe generacije i mislio sam da je to mnogo lakše, međutim treba dosta, dosta vremena i truda da se prenese, u stvari da se prenese i da se nauči da se gusla.

• Kako mladi danas reaguju na gusle i da li postoji interesovanje?

Aleksandar Taušan: U današnje vreme su gusle došle do mesta gde pripadaju, ako može tako da se kaže. U stvari, gusle su sada u ekspanziji. Dosta mladih ima koji slušaju gusle, dosta mladih, dosta dečice ima koji polaze u škole gusala. Ja trenutno, u svom rodnom gradu, u stvari ne u rodnom gradu, nego u gradu u kome živim, u sklopu jedne organizacije koja se zove „Sačuvajmo porodicu“, imam školicu gusala gde imam jedno petoro-šestoro polaznika. U sklopu udruženja guslara, to su mladi guslari koji su od 20 do 40 godina napravili neku ozbiljnu priču što se tiče gusala. U crkvi Svete Trojice isto imamo školu gusala i u mom matičnom društvu, Društvu guslara „Stara“, to jest i najboljem guslarskom društvu, Društvu guslara „Stara Hercegovina“ u osnovnoj školi „Starina Novak“ imamo svake nedelje časove, učimo decu da guslaju. I jedna jako bitna stvar jeste da je ta škola gusala i u Pančevu i u Beogradu isključivo besplatna.

• Kakva je saradnja sa ostalim kolegama guslarima?

Aleksandar Taušan: Pa znate kako, svi mi guslari, mi smo u nekom smislu braća. Svi se mi poznajemo. Naravno da jesmo, sarađivali smo sa radošću. U okviru Saveza guslara Srbije ima 33 guslarska društva. To su uglavnom ljudi koji se izuzetno dobro poznaju i svako guslarsko društvo maltene jednom ili dva puta godišnje pravi neke manifestacije gde mi guslari idemo njima kao gosti, oni dolaze nama. Tako da je to jedna jako lepa sredina, jedno jako lepo druženje između nas kolega guslara.

• Koliko su gusle zastupljene na festivalima kod nas, a koliko u inostranstvu?

Aleksandar Taušan: Jesam, da, naravno. Što se tiče festivala, kod nas postoji Festival guslara Srbije i Savezni festival gde se takmiče svi guslari iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Dva puta sam bio prvak Srbije, mnoštvo puta sam bio drugi, treći. Tako isto na saveznom, jedina titula koja mi fali jeste ta titula saveznog prvaka, ali daće Bog, osvojićemo i to. Božije ima vremena, mlad sam još što bi se reklo. Pa imao sam neke ponude, ali nekako mi se nije dalo da odem. Ako računam inostranstvo kad sam negde na odmoru pa da guslam, to da. Ali moje kolege guslari koji su posvećeni sto posto guslama i koji žive od toga, oni naravno idu u inostranstvo i promovišu, uglavnom je to po našim srpskim klubovima, crkvama i nekim kulturnim ustanovama.

• Kako stranci reaguju na zvuk gusala?

Aleksandar Taušan: Pa stranci su lepo reagovali. Evo sad sam imao neke Italijane kojima sam baš guslao i guslao sam im pesmu „Jelena“, kada je to ćerka kralja Nikole koja se udala za italijanskog Viktora. Oni su bili oduševljeni. Reči ne razumeju, ali im melodija jako prija za uši, onako su sa pažnjom slušali nekih mojih pet minuta izvedbe.

• Kako birate pesme za repertoar i imate li omiljenu?

Aleksandar Taušan: Pa dosta pesama naših epskih ima koje su jako dobre i jako emotivne. Sve zavisi od prilike, od momenta. Ako radimo neke tematske večeri, naravno uskladim pesmu sa tom večeri kojoj je ta veče posvećena. A ono na šta sam jako ponosan i na šta to stalno ističem i pričam jeste CD koji sam snimio pre godinu, u stvari godinu i po dana, posvećen je Miodragu Laziću, našem čuvenom ratnom hirurgu. Dosta sam emotivno ušao u taj tekst i dosta sam emotivno i sa jakom voljom i željom otpevao tu pesmu, i na to sam baš onako, baš, baš ponosan.

• Da li ste imali priliku da upoznate doktora Lazića?

Aleksandar Taušan: Nisam imao priliku da ga upoznam. Za njega sam čuo iz priča moje familije, ljudi, pošto sam ja rođen u Sarajevu i nažalost tih ratnih godina smo došli ovde. Dosta familije mi je ostalo dole. Čuo sam od njih razne priče. Pošto sam se malo i raspitao i pročitao knjigu, pročitao dnevnik ratnog hirurga, prosto je neverovatno da se takvi ljudi rađaju i da takvi ljudi naprave takve podvige. Smatrao sam da takav čovek treba da uđe u epsku poeziju.

• Šta mislite o spajanju gusala sa drugim muzičkim žanrovima?

Aleksandar Taušan: Pa znate kako, gusle su jako, opet pominjem, specifičan instrument. Nije to loše spojiti. Imali smo našu sestru Bojanu Peković koja je sa njenim bratom rođenim spojila gusle i harmoniku. Znači da je to spojiva stvar. Ja sam se sa jednom rok grupom radio isto nešto vezano, u stvari bio sam im gost na jednom CD-u. Zvuči to lepo, ali ipak bih ja gusle ostavio da one same za sebe kazuju ono što imaju.

• Recite nam nešto više o saradnji sa Bojanom Peković?

Aleksandar Taušan: Da, naravno. Bojana je dosta doprinela u razvoju gusala u svetu. Naravno, mi kroz to druženje gusala sarađujemo i imali smo dosta zajedničkih koncerata u Podgorici, u Beogradu. U srpskom Sarajevu ne, ali znači Beograd, Podgorica da. Naravno, sarađujemo, dosta sarađujemo kao udruženje gusala. Ona je član tog udruženja kao i ja i nastupamo vrlo često zajedno.

• Koji je „recept“ da ljudi zavole gusle?

Aleksandar Taušan: Pa sad, opet ja kažem da je to sve božiji dar. Prosto gusle moraju da se slušaju i moraju da se vole. Mnogo je lakše i mnogo je brže naučiti kada ti to zaista voliš i kada zaista želiš, a ne čisto što bi se reklo reda radi. Recept je upornost i ljubav prema našoj istoriji, prema epskoj pesmi.

• Za sam kraj, imate li još nešto važno da dodate?

Aleksandar Taušan: Pa dosta je bitna stvar da opet pominjem da su gusle u današnje vreme došle tamo gde im je mesto. Da se gusle vraćaju omladini, da se gusle vraćaju u institucije kojima one pripadaju. Ja se nadam da će ući u narodna pozorišta i osnovne i srednje škole i u naš obrazovni sistem, što bih jako voleo.

(Telegraf.rs)