Čuli ste pesmu "Igrale se delije", a znate li kako je nastala? Tužna sudbina pesnika čije stihove pevaju svi

Malo je onih koji barem jednom u životu nisu zapjevali ili čuli stihove legendarne pesme "Igrale se delije, nasred zemlje Srbije". Iako se danas doživljava kao neizostavan deo narodne tradicije i veselja, malo ko zna da iza nje stoji potresna priča o čoveku koji ju je stvorio, Miloradu Petroviću Seljančici. Njegov život bio je protkan ljubavlju prema otadžbini, ratnim podvizima i, na samom kraju, dubokom nepravdom i bedom.

Milorad Petrović rođen je 1875. godine u selu Velika Ivanča. Nadimak Seljančica dobio je po naslovu svoje prve zbirke pesama objavljene 1902. godine u Beogradu. Bio je prepoznatljiv po tome što je u mladosti uvek nosio narodnu nošnju, a sa sobom je kao amajliju nosio zamotuljak sa grumenom zemlje sa njive iz svog rodnog sela. Školovao se u Beogradu, gde je završio gimnaziju i Učiteljsku školu, a sudbina ga je spojila sa Ružom Knežević, kćerkom narodnog poslanika, koja mu je ostala verna saputnica kroz sve nedaće, radeći sa njim kao učiteljica u raznim školama.

Preporučujemo

Pesma koja ga je proslavila nije nastala u kafani ili na slavlju, već je inspirisana pobedama srpske vojske 1912. godine i sećanjem na ratne saborce. Petrović je bio učesnik Balkanskih ratova, borio se u bitkama na Kumanovu i kod opsade Jedrena. Njegovi saborci su pričali kako su nakon pada Jedrena žalili što nisu nastavili dalje, sve do samog Stambola. Upravo se taj prkos i želja za slobodom osjećaju u stihovima pesme koja kaže da se "sitno kolo vilo do Stambola", ali i da "ne haje za Stambola".

Njegov ratni put nastavio se i u Prvom svjetskom ratu, gde je učestvovao u Kolubarskoj bici. Tokom velikog povlačenja preko Crne Gore i Albanije, oboleo je od tifusa. Bio je prinuđen da ostane kod Ružine rodbine u Aleksincu, odakle su ga bugarske okupacione vlasti kasnije proterale kao skitnicu, nakon čega je pobegao u Beograd.

U posleratnim godinama, dok su se drugi radovali slobodi, Petrović je vodio svoju najtežu bitku, protiv tuberkuloze. Upravo tada, dok je tumarao Kalemegdanom tražeći mir i sećajući se svojih saboraca, nastali su besmrtni stihovi o "delijama". Iako su njegove pesme poput "Jesen stiže, dunjo moja" i "Ne luduj, Lelo" postajale sve popularnije, autor je tonuo u zaborav.

Kraj života dočekao je u ekstremnoj bedi i nemaštini, zaboravljen od svih onih kojima je svojim stihovima ulivao hrabrost. Prema rečima supruge Ruže, on je precizno predvideo svoju smrt. Preminuo je 17. aprila 1921. godine, a njegov poslednji katren bio je oproštaj od sveta u kojem je predvideo da će umreti kad se rađaju ruže. Sahranjen je o državnom trošku na Topčiderskom groblju, ali bez spomenika na samom grobu. Tek decenijama kasnije, nepravda je donekle ispravljena kada mu je 2013. godine u Gradskom parku u Mladenovcu svečano otkrivena spomen-bista. Danas, dok odjekuje zvuk frule i pesma o delijama, ona više nije samo narodno kolo, već večni spomenik jednom zaboravljenom pesniku.

(Telegraf.rs)