Vasil Hadžimanov o novom albumu, ćerki Marti, planovima, šta privatno sluša

Muzičar Vasil Hadžimanov je pre neki dan promovisao svoj novi album "Live koncert Vasil Hadžimanov i Big Bend RTS" u RTS klubu, u izdanju PGP RTS-a. Tim povodom, popričao je sa novinarima gde je pričao o svom novom muzičkom ostvarenju, ali i o drugim planovima.

• Vasile, čestitke povodom vaše promocije. Koliko vama znači još jedan korak u vašoj karijeri, posle 33 godine rada?

Vasil Hadžimanov: Pa mnogo znači. Snimiti, producirati i aranžirati, zajedno sa mojim kolegama aranžerima, album koji je sa Big Bendom RTS-a je nešto što, zapravo, svaki muzičar koji se bavi ozbiljno muzikom poželi da mu se desi. I evo, sad se i meni desilo. Mi smo 2023. godine zapravo snimili ovaj album, odnosno snimili smo koncert na Kolarcu povodom 75 godina rada i postojanja Big Benda i povodom 30 godina mog tadašnjeg rada. Taj koncert je ispao fantastično, a i sam snimak je toliko dobar da smo shvatili da, umesto da sad ulazimo u studio i ponovo sve radimo u nekim prilično sterilnim uslovima, ovo je zapravo bolje rešenje. Na kraju smo napravili album koji je malo sačekao zbog nekih tehničkih problema i stvari o kojima ne moramo ni da pričamo, ali u svakom slučaju, evo sada 2024. smo na promociji albuma "Live koncert Vasil Hadžimanov i Big Bend RTS".

Preporučujemo

• Spomenuli ste koncert. Mene zanima na koji način se vi pripremate tog dana kada je koncert i šta se nalazi na listi vaših zahteva? Šta vam je sve potrebno da bi taj koncert bio onakav kakvim ga mi vidimo?

Vasil Hadžimanov: Ja nisam nešto razmažen po tom pitanju. Samo ono što mi treba je mir jedno sat vremena pre izlaska na binu i, ako je moguće, 15 minuta ili pola sata posle, što je malo teže izvodljivo zavisno u kojoj ustanovi sviraš. Ako si u klubu, na primer, koji nema određene uslove tipa garderobe ili "backstage"-a, onda toga i nema. Ali to je to, nisam razmažen u tom smislu da mi treba ne znam kakvo piće i iće. Muzika, kad krenemo da sviramo, uvek me vrati u ono stanje koje treba da se desi, a to je stanje ljubavi, prisutnosti, interakcije i komunikacije, što sa kolegama, što sa publikom.

• U svojoj karijeri, kada ste osetili da ste prešli svoje granice, kada ste napravili korak više? Koji su to bili momenti kada ste iznenadili samog sebe?

Vasil Hadžimanov: Pa dobro, ovo je možda jedan od tih, definitivno. Ali svaka nota koja se odsvira, a koja izađe iz tebe kao da je ti nisi odsvirao, kao da je neko drugi – što se ne dešava baš tako često – ali kad se desi da ne znaš uopšte odakle dolazi to što si uspeo da manifestuješ, to je za mene uspeh. A to se dešava, naravno, pod uslovom da sviraš sa sjajnim muzičarima oko sebe, muziku koju voliš. Srećan sam što sam ceo život zapravo posvetio isključivo muzici koju volim i koja je dovoljno kreativna i inspirativna da može da me odnese u te neke visine.

• Da li imate veće uzbuđenje kada svirate uživo ili kada snimate? Ima li razlike?

Vasil Hadžimanov: Ima razlike, kako da ne. Kad si u studiju, uvek imaš opciju da ponoviš ako nešto ne valja. Ovde moraš iz prve sve da uradiš najbolje moguće. Ali s obzirom na to da se bavim muzikom koja se stvara na licu mesta – džez i bilo koja grana džeza je muzika sa puno improvizacije i puno slobode, gde se 80-90% stvari dešava tada i nikad pre i nikad posle – onda si nekako i navikao da rizikuješ. Bez rizika ta muzika ne može da se svira, tako da više volim, naravno, da nastupam pred ljudima nego u studiju.

• Objavljen je ovaj album, snimili ste još jedan sa svojom grupom. Šta je sledeće? Da li planirate da radite muziku za neku seriju, možda neki film ili pozorišnu predstavu?

Vasil Hadžimanov: Ja radim sve to paralelno. Upravo smo završili seriju "Okamova oštrica" za RTS koju je režirao Marko Đilas, u Sese produkciji. Sada radim novu seriju isto za RTS, "Dukatice". Radio sam nedavno film "Leto kada sam naučila da letim". Ta takozvana "primenjena muzika" – mada mi nikad nije bilo jasno zašto je to primenjena muzika, kao da ova druga nije – me je oduvek interesovala i bavim se njom taman toliko koliko treba da mogu i dalje da sviram uživo koncerte i nastupam.

• Svi uživamo kada ste na sceni sa vašom tetkom Biserom Veletanlić, ali uživali smo i sada kada ste bili na sceni sa vašom ćerkom Martom. Ona je već stasala da može da stane rame uz rame sa vama. Kakav je to osećaj?

Vasil Hadžimanov: Ona je na putu da nas sve "prešiša", što je naravno i cilj svakog roditelja – da ga dete upravo to, prešiša ili bude bolje od njega. Marta je sada već šest godina u Nemačkoj na operskim studijama, fantastično napreduje, ima već ozbiljne angažmane. Ali voli da peva i druge vidove muzike, pa smo tako napravili nekoliko koncerata koji su bili posvećeni mojoj premiloj majci i ocu, Biseri, Brankici Vasić Vasilisi, mojoj drugoj babi, i mom dedi Zafiru Hadžimanovu. Svi su oni u muzici ceo svoj život i ostavili su nam u amanet neverovatna dela koja ne smemo da zaboravimo. Naš zadatak je, između ostalog, i taj da kao unuk, praunuk, sin i unuka prenosimo tu muziku dalje. Nameravamo to da nastavimo, naravno, kad je Marta slobodna, s obzirom na to da ona ima svoje ozbiljne angažmane.

• Postoji li neki savet koji se prenosi sa kolena na koleno u vašoj porodici?

Vasil Hadžimanov: Znaš šta, ima milion nekih saveta koje čuješ od svojih roditelja, a koje kao klinac i ne konstatuješ niti registruješ, jer svako dete je uvek u nekom svom buntu. Onda kad dođu neke godine, pa kad ti dobiješ dete, shvatiš da je sve to što su ti pričali zapravo bilo pravo. I onda ti kreneš ispočetka sa svojim detetom, to ide u krug. Ali neke suštinske stvari koje si živeo svakodnevno sa svojim roditeljima ostaju duboko u tebi ceo život. Marta je ista kao i ja u tom pogledu: odnos prema poslu, odnos prema muzici, prema životu, ljudima... Ta humana crta, empatija, sve to što je izuzetno važno, a što se nažalost gubi danas među ljudima – ona je to zadržala i na to sam najponosniji.

• Naglašavate kako je improvizacija jako zastupljena na vašim nastupima. Možete li se setiti nekog događaja gde ste iznenadili samog sebe?

Vasil Hadžimanov: Pazite, cilj je da iznenadim samog sebe svaki put. Kao što rekoh, poenta je u tome da ni ti ne znaš šta će da se desi, i da niko ne zna – ni ljudi koji sviraju sa tobom. Moraš da reaguješ u trenutku, to su refleksi koji moraju biti munjeviti da bi se sve to sklopilo u nešto potpuno novo, kvalitetno i kreativno. Moj cilj je da iznenadim samog sebe svaki put.

• Da li Marta možda planira da se vrati u Beograd, pa na primer ponovo nastupi u Pozorištu na Terazijama? Sjajna je bila u predstavi "Fantom iz Opere".

Vasil Hadžimanov: Pa mislim, zašto da ne? Ona sada ima više godina, zreliji glas, potpuno drugu boju glasa nego kad je pevala u mjuziklu, mada je to fantastično radila tri sezone kao najveći profesionalac, a prvi put je tada stala na binu u tom svojstvu. Iskreno se nadam da će se to ponoviti, ali ako se i ne ponovi zato što je tamo negde zauzeta – još bolje.

• Malopre ste rekli da su veliko muzičko bogatstvo ostavili vaša mama i tata. Da li možda planirate da se, u saradnji sa PGP-om ili Jugotonom, objavi neki zajednički LP? Vaša mama je imala pre nekoliko godina jedan CD sa hitovima, ali tatinu muziku ne možemo da nađemo nigde.

Vasil Hadžimanov: Tati je izašao u Hrvatskoj ("Croatia Records") album "Makedonija peva". Trebalo bi da i PGP ima... zapravo, PGP ima album "Zafir i Senka", verovatno je tu negde. Problem je u tome što mi malo zaboravljamo te naše umetnike. Nije stvar samo u mojim roditeljima, nego taj neki odnos prema starijim umetnicima koji su nešto ostavili za sobom i koji su zadužili što ovu zemlju, što onu bivšu – taj odnos je ovde u Srbiji dosta "kilav". Za razliku, recimo, od Hrvatske koja na potpuno drugačiji način tretira sve te ljude koji možda više nisu tu ili su u dubokoj starosti. To poštovanje i podsećanje na njihov rad je tamo konstantno, u vidu koncerata, izdanja ili televizijskih emisija. Mi to, nažalost, nemamo u praksi i to bi trebalo pod hitno da se promeni.

• Da li biste voleli da se snimi neki dokumentarac o vama?

Vasil Hadžimanov: Voleo bih bilo šta da se uradi. Sve što se uradilo kad je Senka preminula i kad je Zafir preminuo... Da ne grešim dušu, naravno da je bilo nekih reportaža i podsećanja, ali ipak ne dovoljno. Ne samo za njih, kažem, mnogo umetnika koji su nas napustili u poslednjih pet godina, od kovida pa nadalje, nije pomenuto u onom smislu koji zaslužuju. I to ne samo jednom, nego stalno – podsećati ljude na tu muziku. Evo, na ovim koncertima koje smo radili sa Martom, ljudi su bili prezadovoljni i oduševljeni što mogu ponovo da čuju taj zvuk zabavnog šansona, mjuzikla i kabarea, koji je danas jako teško naći na sceni.

• Šta vi slušate u kolima dok se vozite? Šta je vaš izbor u slobodno vreme?

Vasil Hadžimanov: Svašta. Volim da držim na "shuffle" režimu koji god uređaj koristim i slušam sve – od Baha do "Rage Against the Machine". Džez, hip-hop, rok, etno, klasičnu muziku, naravno i taj "fusion" koji sviram, fank... Mogao bih da nabrajam autore do prekosutra. Oduvek sam voleo muziku kao takvu i slušam sve moguće žanrove.

• I za kraj, kako biste vi voleli da vas potpišemo u našem prilogu? Mnogo je toga što bismo mogli napisati... Šta vi birate: pijanista, muzičar, kompozitor, ili možda profesor?

Vasil Hadžimanov: Pa, ja sam profesor već desetak godina, a zvanično četiri godine kao vanredni profesor na Akademiji u Novom Sadu. Ali ja sam prvenstveno muzičar i kompozitor, a eto, i "Martić-ćale", to mi je najmilije.

• Da li ste strog profesor?

Vasil Hadžimanov: A jooj... Pa, onako.

• I još samo za repertoar na koncertu – hoće li biti gostiju na tom koncertu 23. decembra?

Vasil Hadžimanov: Pa nemam pojma, to sam i ja njih hteo da pitam! Ne, biće sigurno nekih gostiju.

• Hoće li biti Marta?

Vasil Hadžimanov: Ja bih voleo Martu uvek i u svakoj mogućoj prilici. Daj Bože da bude i Bisera, daj Bože da bude Marta... Da imamo jedan lep koncert, to je najbitnije.

(Telegraf.rs)