Od Žarka Jagdina do Madone: Priča o porodicama koje su nasledile pesmu

Ponekad jedna fotografija ispriča više o istoriji Roma nego čitave biblioteke.

Pred nama nije samo kolaž sastavljen od nekoliko uspomena,pred nama je porodični album jednog naroda. Na jednoj fotografiji susreću se Moskva, Batajnica, Pariz i Oslo; susreću se muzika, pozorište, ljubav, gubici i sećanja; susreću se ljudi koji su svojim talentom i životima ostavili trag mnogo veći od onoga što bi se moglo naslutiti iz jednog zamrznutog kadra.

Preporučujemo

Sa krajnje leve strane nalazi se Petro Ivanović, jedan od najznačajnijih predstavnika čuvenog ansambla „Cigani Ivanovići“, naslednik velike muzičke tradicije koju je svetu ostavio njegov otac Žarko Jovanović Jagdino. U sredini je mlada Nataša Bjelenberg, u godinama kada su se njena mladost, lepota i talenat susreli sa porodicom Ivanović. Sa desne strane nalazi se Slobodan Ivanović – Iso, Petrov brat, izuzetan muzičar, čovek čije ime i danas živi u pričama, uspomenama i pesmama onih koji su ga poznavali.

Ispod njih nalazi se jedna starija fotografija.

Na njoj je Raja Udovikova Bjelenberg sa svojom decom, ćerkom Natašom i sinom Olegom.

Možda je upravo taj donji deo fotografije njeno pravo srce.

Majka grli svoju decu, nesvesna puteva kojima će ih život odvesti. U njenom zagrljaju još nema Pariza, nema Osla, nema festivala Jagori, nema Madonine svetske turneje, nema „Cigana Ivanovića“, nema velikih scena ni velikih životnih iskušenja. Postoje samo majka i njena deca, onaj kratki trenutak porodične sigurnosti koji svi pamtimo, a koji život neumitno pretvara u uspomenu.

Malo ko je tada mogao da nasluti da će devojčica sa fotografije jednog dana postati Nataša Bjelenberg, umetnica koja će romsku igru izvesti na najveće svetske pozornice, žena koja će zajedno sa svojom majkom stvoriti festival Jagori i postati spona između dve velike romske umetničke tradicije.

Tako ovaj kolaž ne povezuje samo nekoliko ljudi i nekoliko generacija,on povezuje dve velike porodice.Porodicu Udovikova Bjelenberg i porodicu Ivanović,povezuje Moskvu i Batajnicu,

teatar „Romen“ i „Cigane Ivanoviće“,Raju i Žarka,Petra i Natašu,Slobodana i pesmu koja će nastati mnogo godina nakon njegovog odlaska.

Povezuje uspomene koje nisu nestale i ljude koji su kroz muziku pronašli način da nadžive vreme.

Nataša je odrastala u svetu umetnosti. Njena majka Raja Udovikova Bjelenberg bila je zvezda moskovskog teatra „Romen“, najznačajnije romske pozorišne institucije dvadesetog veka. Dok su druga deca odrastala u školskim dvorištima, Nataša je odrastala iza kulisa, među glumcima, igračima i muzičarima. Dok su druga učila prva slova, ona je učila prve koreografske korake. Već sa osam godina nastupala je na sceni teatra „Romen“, institucije koja je za mnoge Rome predstavljala kulturno središte njihovog sveta.

Da bismo razumeli kako se sudbina Nataše Bjelenberg ukrstila sa sudbinom porodice Ivanović, potrebno je vratiti se još dalje.

Prema porodičnom predanju, porodica koja će kasnije svetu podariti Žarka Jovanovića Jagdina nekada je nosila prezime Ivanović. Posle Oktobarske revolucije i pada dinastije Romanov, njeni preci napuštaju Rusiju i dolaze u Srbiju, gde se nastanjuju u Batajnici. Tamo, u novim istorijskim okolnostima, Ivanovići postaju Jovanovići.

Pod tim prezimenom svet će upoznati Žarka Jovanovića Jagdina, jednog od najznačajnijih romskih muzičara dvadesetog veka i autora pesme „Đelem, Đelem“, koja je vremenom postala himna Roma širom sveta. Malo je umetnika kojima pođe za rukom da stvore delo koje preraste svog autora i postane deo kolektivnog identiteta jednog naroda. Žarko Jagdino bio je jedan od tih retkih ljudi.

Njegovi sinovi, Petro i Slobodan, kasnije će, gradeći međunarodnu karijeru, vratiti staro porodično prezime i ponovo postati Ivanovići. Tako nastaju čuveni „Cigani Ivanovići“, ansambl koji će romsku muziku izvesti iz lokalnih okvira i predstaviti je evropskoj i svetskoj publici. Njihovo ime postalo je sinonim za vrhunsku romsku muziku a Pariz jedna od najvažnijih stanica njihove umetničke biografije.

U vreme kada su Petro i Slobodan zajedno nastupali, stvarali i osvajali evropske scene u njihov život ulazi Nataša Bjelenberg. Ona se za Petra nije udala nakon završetka jedne epohe, već u vreme kada su „Cigani Ivanovići“ bili na okupu, dok je Slobodan još bio živ i dok su braća zajedno stvarala jednu od najznačajnijih priča evropske romske muzike.

U tom trenutku spojile su se dve velike romske kulturne tradicije.Sa jedne strane nalazili su se naslednici Žarka Jagdina i muzičke loze „Cigana Ivanovića“a sa druge strane stajala je Nataša Bjelenberg, ćerka Raje Udovikove, odrasla u umetničkom svetu moskovskog teatra „Romen“. Taj susret nije predstavljao samo brak dvoje ljudi već susret dve istorije, dva kulturna nasleđa i dva sveta koja su se razvijala na različitim krajevima Evrope ali su govorila istim jezikom: jezikom muzike.

Posebno mesto u toj priči pripada Tore-Jarlu Bjelenbergu, norveškom novinaru, humanisti i jednom od najvećih prijatelja romskog naroda. Iako nije bio Rom po rođenju, svoj život posvetio je promociji romske kulture i borbi za prava Roma. Zahvaljujući njegovom radu, kao i radu Raje i Nataše Bjelenberg, Norveška je postala jedno od najvažnijih evropskih središta savremene romske kulture.

Nataša Bjelenberg nije ostala samo čuvar porodične tradicije. Zajedno sa svojom majkom Rajom pokrenula je 1990. godine festival Yagori u Oslu, manifestaciju koja je tokom narednih decenija izrasla u jedno od najvažnijih mesta okupljanja romskih umetnika iz čitavog sveta.

Tokom života imao sam priliku da posetim veliki broj festivala. Malo je onih koji su na mene ostavili utisak kakav ostavlja Jagori. To nije samo festival niti samo kulturna manifestacija,to je mesto na kojem se kultura ne prikazuje, već živi; mesto na kojem muzika, jezik, sećanje i identitet postaju deo svakodnevnog susreta ljudi koji dolaze iz različitih zemalja, a dele isto kulturno nasleđe.

Nataša Bjelenberg uspela je da romsku igru i koreografiju izvede na najveću svetsku pozornicu. Kao koreografkinja bila je angažovana na Madoninoj svetskoj turneji „Sticky & Sweet“, jednoj od najvećih muzičkih produkcija svog vremena. Dok su milioni ljudi širom sveta posmatrali spektakl jedne od najvećih pop zvezda planete, malo ko je znao da se iza dela tog scenskog izraza nalazi umetnica čiji koreni vode do teatra „Romen“ i romske kulturne tradicije.

Put od moskovske scene do najvećih svetskih stadiona nije predstavljao samo lični uspeh jedne umetnice,bio je to dokaz da romska kultura može da zauzme mesto u samom centru savremene globalne kulture.

Porodica Ivanović je u međuvremenu već odavno bila deo pariske muzičke scene. Petro i Slobodan nisu u Pariz došli kao prolaznici ili gosti već su gradili karijeru, stvarali publiku i postali deo evropske romske muzičke elite. Pariz je za njih predstavljao jednu od ključnih tačaka njihove umetničke biografije.

U tom svetu Petro Ivanović upoznaje Angela Debarre-a, jednog od najvećih romskih gitarista našeg vremena i jednog od najznačajnijih predstavnika džez-manouche tradicije. Njih nije spojio slučajni susret već zajednički muzički jezik, isto kulturno nasleđe i duboko razumevanje muzike kao sredstva kojim se ljudi i uspomene čuvaju od zaborava.

Sudbina je, međutim, porodici Ivanović zadala težak udarac. Slobodan Ivanović napustio je ovaj svet prerano, ostavljajući iza sebe porodicu, prijatelje i muziku koju je stvarao zajedno sa svojim bratom.Vreme je prolazilo,godine su se nizale,gradovi su se smenjivali,publika je aplaudirala a život je išao dalje,samo brat nije mogao da bude zamenjen.

Mnogo godina kasnije, u svojoj zreloj životnoj i umetničkoj fazi, Petro Ivanović pronašao je način da o toj boli progovori kroz muziku.

Tako je nastala kompozicija „Iso Amaro“, posvećena njegovom bratu Slobodanu, koga su porodica i prijatelji od milošte zvali Iso.

To nije pesma nastala iz trenutne tuge. Naprotiv, reč je o delu nastalom posle mnogo godina, kada su se uspomene slegle a sećanja postala deo svakodnevnog života. Upravo zato njena emocija deluje toliko snažno. U njoj nema patetike već tiha i dostojanstvena tuga čoveka koji ni posle mnogo godina ne može da prihvati koliko je život bio kratak prema nekome koga je voleo.

U toj izvedbi Petro Ivanović peva i svira balalajku, instrument koji je obeležio njegovu umetničku karijeru, dok ga na gitari prati Angelo Debarr-e. Njih dvojica ne izvode samo kompoziciju,oni kroz muziku vode razgovor sa uspomenom.

Iz braka Nataše Bjelenberg i Petra Ivanovića rođeni su Alek i Nikak, koji danas predstavljaju nastavak jedne izuzetne porodične priče duge više od jednog veka.

Kada se sagleda čitav taj put, postaje jasno da se iza jedne fotografije krije mnogo više od slučajno zabeleženog trenutka.

U toj priči nalaze se Raja Udovikova Bjelenberg, Nataša i Oleg, Žarko Jagdino i „Đelem, Đelem“, Petro i Slobodan Ivanović, Tore-Jarl Bjelenberg, festival Jagori, Madonina svetska turneja, Angelo Debarre i „Iso Amaro“.

Nalazi se čitava jedna istorija satkana od muzike, sećanja, putovanja, ljubavi i umetnosti.

Neke porodice nasleđuju zemlju,neke novac a ova porodica nasledila je pesmu.

Pesma je, možda više od svega drugog, najtrajniji oblik besmrtnosti.

Posvećeno Raji Udovikovoj Bjelenberg, Žarku Jagdinu, Slobodanu Isu Ivanoviću, Petru Ivanoviću, Nataši Bjelenberg i svim umetnicima koji su svojim životima dokazali da muzika može da nadživi vreme, granice i zaborav.

Njima u čast, a generacijama koje dolaze kao podsetnik da se najveće nasleđe ne čuva u arhivama, već u pesmi.

(Telegraf.rs)