Petnaest godina bez viteza romantike: Milan Delčić Delča, glas koji je obojio sivilo asfalta

Prošlo je 15 godina otkako nas je napustio Milan Delčić Delča, čovek koji je bio mnogo više od pop zvezde. Dramaturg, muzičar, konceptualni umetnik i večiti dečak beogradskog asfalta, ostavio nam je pesme koje su postale šifra za prepoznavanje generacija koje i dalje veruju u ljubav i umetnost.

Kada čujete prve taktove pesme „Siđi do reke“ ili melanholični uvod u „Izgleda da mi smo sami“, figurativno osećate miris beogradskih pločnika, vlagu rečnih obala i duh jednog vremena koje je, uprkos svemu, bilo prožeto dubokom estetikom i romantikom. Petnaest godina nakon što je Milan Delčić Delča (1960-2011) izgubio bitku sa teškom bolešću, njegovo prisustvo u etru i dalje je jednako snažno kao i u danima kada je predvodio grupu U škripcu.

Preporučujemo

Od „Prola“ do Novog talasa

Rođen u Pirotu 1960. godine, a odrastao u Kruševcu i Beogradu, Delča je bio tipičan izdanak beogradske škole koja je spajala visoku kulturu sa uličnim senzibilitetom. Njegovi počeci krajem sedamdesetih, kroz grupe neobičnih imena poput „Prolog za veliki haos“ i „Furije furiozno furaju“, bili su uvod u ono što će postati jedan od najvažnijih bendova jugoslovenskog novog talasa - U škripcu.

Dok su drugi bendovi tog vremena insistirali na buntu ili društvenoj kritici, Delča je u muziku uneo rafiniranu emociju, art-pop senzibilitet i neverovatnu harizmu. Albumi „Godine ljubavi“ i „O je“ bili su, pre svega, zvučni zapisi urbanog Beograda koji je tih osamdesetih pulsirao životom. Njegov glas, specifične boje i interpretacije, postao je zaštitni znak pesama koje se i danas, decenijama kasnije, smatraju kanonom domaće pop-rok muzike.

Umetnik sa diplomom dramaturga

Ono što je Delču izdvajalo od klasičnih rokera bila je njegova svestranost. Kao diplomirani dramaturg Fakulteta dramskih umetnosti, on je na scenu gledao kao na teatar. Njegove drame, poput „Hari ne putuje vozom“ ili „Radmilo Gnusni i Radmila Pogana“, svedoče o oštrom intelektu i smislu za apsurd.

Televizijska publika ga pamti po kultnim projektima. Kao scenarista serije „Dome, slatki dome“ i voditelj na Art kanalu, Delča je kreirao prostore za alternativnu kulturu u vremenima koja umetnosti nisu bila naklonjena. Njegov noćni program „Kabinet doktora Mrmora“ bio je ostrvo inteligencije i duhovitosti u moru kiča koji je pretio da preplavi medijski prostor devedesetih.

Borba u tišini i „Manhattan from Brooklyn“

Ono što je najviše fasciniralo kod Milana Delčića bila je njegova dostojanstvenost. Sedam godina se tiho i bez medijske pompe borio sa leukemijom. U toj borbi, Delča je stvarao.

Samo godinu dana pre smrti, imao je izložbu fotografija „Manhattan from Brooklyn“. Te mutne, kišne slike Njujorka viđene kroz prozor, u kojima svetla velegrada postaju apstraktne mrlje, bile su metafora njegovog unutrašnjeg sveta - uvek u pokretu, uvek u potrazi za lepotom čak i u najtežim trenucima.

Nasleđe: Pesme koje ne stare

Danas, petnaest godina kasnije, Delča nije samo ime na spomen-ploči u Mileševskoj ulici. On je u svakoj proslavi Nove godine uz pesmu „Nove godine“, u svakom drhtaju prve ljubavi uz „Budimo zajedno“ i u svakom trenutku tišine uz „Krenuo sam davno, ne sećam se gde“.

Njegova smrt u 50. godini bila je prerani odlazak jednog od poslednjih „beogradskih šmekera“ - onih koji su znali da se prava pobuna krije u osmehu, lepom vaspitanju i dobroj pesmi. Iako fizički odsutan, Delča nas i dalje podseća da, uprkos tome što „izgleda da mi smo sami“, muzika i umetnost ostaju najsigurniji mostovi koji nas spajaju.

Delča, hvala na svakom stihu koji nam je pomogao da ostanemo ljudi.

(Telegraf.rs)