Napravio ga je za desetak minuta: Zlatko Manojlović o nastanku kultnog instrumentala "Jednoj ženi"

Legendarni gitarista, kompozitor i producent u intervjuu za Radio Beograd govorio je o novom studijskom snimku čuvene špice, nastanku pesme u kasarni za svega deset minuta, uspehu u Japanu, saradnji sa Holivudom, ali i o beskompromisnoj iskrenosti u muzici i životu.

Gost jutarnjeg programa Radio Beograda 1 bio je proslavljeni gitarista, kompozitor i muzički producent Zlatko Manojlović. Povod za razgovor bio je novo studijsko snimanje kultnog instrumentala „Jednoj ženi“, realizovano u saradnji sa Big Bendom RTS-a. Reč je o kompoziciji koja je decenijama bila prepoznatljiva uvodna špica Noćnog programa Radio Beograda, a u novom ruhu i aranžmanu na talase matične kuće zvanično se vraća 1. oktobra, na Dan Radio Beograda.

Preporučujemo

Na samom početku, Manojlović nije krio zadovoljstvo novom saradnjom sa orkestrom RTS-a:

„Meni je drago da smo napravili tako jednu saradnju i sigurno je da ćemo još neke stvari raditi u budućnosti. 'Jedna žena' je toliko godina... Ja sam je komponovao '76. godine i snimio sam je '76. godine. Znači, ove godine je praktično 50 godina otkako postoji ta numera, a bila je više od 40 godina špica Ponoćnog programa. Mislim da je zaslužila da se vrati tamo gde joj je mesto, a to je na Prvi program i 202, da bude špica ponovo kad krene Ponoćni program.“

Deset minuta inspiracije u kasarni u Ljubljani

Osvrćući se na sam nastanak melodije koja je obeležila generacije noćnih slušalaca, Manojlović je ispričao anegdotu iz vojničkih dana u Sloveniji:

„Snimio sam je u Ljubljani jer sam '76. godine bio u vojsci tamo. Onda sam ostvario saradnju sa Produkcijom kaset in plošč, tako se to zove na slovenačkom. U Ljubljani sam snimio zaista... Mislim da ne postoji nijedan pevač za koga nisam snimio gitare. Posle toga sam snimio taj neki maksi-singl na kome su bile četiri kompozicije. Tri su bile sa pevanjem, a četvrtu nisam imao. Tako da sam jedne noći, kad sam se vratio kasno u kasarnu, rekao: 'Hajde, nema veze, snimiću jedan instrumental.'

I tako sam napravio za desetak minuta 'Jednoj ženi', i sutradan sam je snimio.“

Iako je numera nastala spontano, kao dopuna izdanja, doživela je nezapamćenu popularnost, daleko nadmašivši preostale pesme sa singla:

„I onda, što je vrlo, vrlo interesantno – nijedna od te tri kompozicije sa pevanjem nije se... Emitovale su se na radiju, ali nijedna nije ni blizu 'Jednoj ženi'. 'Jedna žena' ima i milione pregleda na Jutjubu, i milione slušalaca, i milione obožavalaca. Verovali ili ne, dolazili su mi ljudi sa decom i govorili kako sam ja kriv za tu decu! Ja sam siguran da je 'Jedna žena' sigurno kriva za jedan mali grad.“

Snaga Big Benda i povratak u Studio 6

Govoreći o novom aranžmanu sa Big Bendom RTS-a, Manojlović ističe da nova verzija donosi puniji, moderniji i moćan orkestarski zvuk:

„Novi aranžman ima novi zvuk, to je najnormalnije, i zvuči interesantno u smislu da je Big Bend uvek interesantna pratnja. Oni koji su me slušali pre dve godine na Tašmajdanu, kad sam svirao sa Big Bendom i Simfonijskim orkestrom, oni su zaista bili oduševljeni. Mislim da je to jedna od ideja zbog kojih je sve tako i krenulo i zbog koga smo i napravili taj novi aranžman. Mislim da će se ljudima dopasti, a vreme će pokazati da li smo bili u pravu.“

Ovaj povratak u zgradu Radio Beograda probudio je i duboke uspomene na same početke Manojlovićeve profesionalne karijere, koja je vezana upravo za mitski Studio 6, davne 1966. godine:

„Danas sam se setio toga kad sam ušao u Studio 6. Rekao sam kolegama: 'Ljudi, nećete verovati, bio sam ovde pre 60 godina!' To je bio jedan serijal koji se zvao 'Studio 6 vam pruža šansu'. Pratio me je orkestar Duška Radančevića... Bilo je interesantno zato što sam stvarno bio ubedljivo najmlađi i pobedio sam sa svojom rođenom kompozicijom. To je bila prva moja ozbiljna kompozicija koju sam napravio – '66, kad sam imao 15 godina. To je bilo za mene jedno veliko oduševljenje i jedan početak, i već tada sam znao da ću biti muzičar.“

Na opasku voditelja o važnosti tog jubileja, Manojlović se uz osmeh nadovezao:

„Kažu ljudi da kad se čovek bavi onim što mu je bio hobi, onda nema nijedan dan radnog staža – to sam ja!“

Proboj na japansko tržište i slučajni susret u Švajcarskoj

Karijera Zlatka Manojlovića decenijama je imala snažan međunarodni karakter. Album „Jednoj ženi“ licenciran je 1983. godine čak i za zahtevno japansko tržište, a do tog ugovora došlo se na sajmu MIDEM u Kanu.

„Produkcija ploča je išla sa svojim kompletnim izdanjima tamo, pokušavajući da proda licence. Na štand PGP-a došli su Japanci jednog dana. Uzeli su silne LP ploče od raznih izvođača koji su tada snimali za PGP, i onda su došli posle dva dana i rekli: 'Mi hoćemo samo ovu ploču, da kupimo licencu. To je nešto super, nešto što je zaista jako dobro.' Kupila je 'Tošiba EMI', to je tada bila najveća firma, a podetiketa je bila 'King Records'.“

Koliko je muzika univerzalna i kako pronalazi put do slušalaca na najneočekivanijim mestima, muzičar je ilustrovao još jednim nesvakidašnjim događajem:

„Jednom prilikom sam svirao u Švajcarskoj i došla je jedna grupa japanskih turista. Ja sam, igrom slučaja, svirao 'Jednoj ženi'. Ja nisam mogao da verujem... Ta grupa – ne znam koliko ih je bilo, možda 50, 60 – svi su, kad su saznali da je to moja pesma i da sam to ja, došli da se slikaju sa mnom. Pevali su 'Jednoj ženi'! Ja nisam mogao da verujem svojim ušima da se to događa. Hoću da kažem, 'Jedna žena' je ostavila zaista upečatljiv trag čak i u Japanu.“

Filmska muzika, rad na „Indijani Džonsu“ i tajna imena „Zed Mitchell“

Manojlović se tokom karijere dokazao i u primenjenoj muzici. Sarađivao je na velikim holivudskim projektima, uključujući rad na muzici za filmove o Indijani Džonsu, kao i saradnju sa Elmerom Bernstajnom (sinom slavnog Leonarda Bernstajna):

„Gitara u principu nije instrument koji sve vreme svira u nekom filmu, ako ljudi misle verovatno tako. Međutim, u svakom slučaju to je jedno divno iskustvo i lepo je u studiju gledati film i pokušavati da napraviš muziku koja paše uz to. Trudio sam se i sa svim tim ljudima sam ostao u lepoj uspomeni. To je zaista jedan divan rad – raditi muziku za film.“

Tokom dugogodišnjeg rada u Nemačkoj i na zapadnom tržištu nastupao je pod umetničkim imenom Zed Mitchell, o čemu je pojasnio:

„Ja imam zaštitnih nekih četiri pseudonima, zato što sam godinama radio razne vrste muzike koje, u stvari, i nisu moja vrsta. Pošto ja mogu da sviram sve, onda nisam hteo da svoje ime stavljam na takve ploče. A Zed Mičel – to mi je jedan prijatelj Kanađanin koji pravi odlične gitare jednom prilikom rekao: 'Čoveče, zašto ne dođeš u Kanadu, mogao bi da sviraš u Kanadi?' Ja rekoh: 'Hoću.' Kaže: 'Ali tamo ne možeš da ideš kao Zlatko Manojlović, trebaće im deset godina dok nauče to ime! Uzmi ti prvo slovo – Z (Zed), a prezime možeš da uzmeš po nekome ko je poznat i koga svako može da izgovori, eto na primer Mičel, on je moj kum.' Tako sam ja uzeo Zed Mičel.“

O statusu instrumentala i društvenoj kritici

Osvrćući se na poziciju instrumentalnog roka i džeza u eri savremene digitalne hiperprodukcije, Manojlović je realan, ali i nepokolebljiv optimista:

„Instrumentalna muzika se uvek koristila i uvek će se koristiti. Nije jednostavna da se napravi, odnosno da se iskomponuje. Na Jutjubu 90% toga čovek praktično ne bi trebalo ni da sluša, međutim ima i jako dobrih kanala, jako dobre muzike i dobrih kompozitora. Džez će uvek da se svira, ljudi će uvek to želeti da slušaju... Činjenica je da je sve to otišlo u jedan kolosek iz koga će trebati malo vremena da se vrati, ali uvek dođe do zasićenja. Kad dođe do zasićenja, ljudi ponovo počnu ispočetka.“

Upitan o situaciji u Nemačkoj u poređenju sa našom scenom, dodaje:

„Identična je kao i ovde. Ja znam da ljudi, pogotovo ovde, znaju da od instrumentalne muzike nema nikakve vajde – u smislu da od toga ne mogu da zarade neke specijalne pare. A ja sam to radio iz čiste ljubavi. Ja sam snimio deset diskova i ploča instrumentalne muzike ovde, što niko od naših muzičara nikada nije uradio. Svi rade nešto sa pevanjem, svako hoće hit koji će da traje tri meseca. Ja sam hteo da pravim instrumentalnu muziku.“

Za Manojlovića, umetnost ne može postojati bez stava i kritičkog promišljanja stvarnosti. Njegov prethodni studijski album nosio je naziv „Ha-ha-ha“, inspirisan pandemijskim periodom, dok za novi materijal najavljuje koncept „Bla-bla-bla“:

„To je bila pesma koju sam posvetio koronavirusu i pandemiji, zato što sad je verovatno svima jasno da to nimalo blage veze nije imalo sa životom. Onda sam napravio tu pesmu 'Ha-ha-ha', i obećao mojoj publici da će sledeće da bude 'Bla-bla-bla'. I tačno je tako ispalo... To je jedan poučan, interesantan tekst. Kakav bih ja bio muzičar i kakav bih bio čovek da na mene ne utiče ono što se dešava oko mene?“

Kao suštinu svog umetničkog i životnog kreda ističe doslednost i iskrenost po svaku cenu:

„Ima puno naših kolega koji ne žele da daju nikakvu kritiku zato što se boje šta će da se desi. Jednog dana kad budu shvatili da imaju jedan život, onda će početi svoj drugi život – biće iskreni prema svima i biće onakvi kakvi treba da budu. Ja sam uvek smatrao da čovek treba da bude iskren i da ljudima treba da se kaže istina. To je mene koštalo zaista, jer jako je malo ljudi koji žele da čuju istinu. Mene je to koštalo, ali ja sam to nasledio od moje bake: ja moram da kažem, i gotovo! Ne treba biti licemer nikada.“

Neiscrpna energija i planovi za budućnost

Iako iza sebe ima više od pola veka plodonosnog rada, Zlatko Manojlović neumorno stvara i ne planira da uspori. U pripremi je novi album koji bi trebalo da izađe do kraja godine, u toku je saradnja sa čuvenim WDR Big Bendom iz Kelna sa kojim planira zajedničke projekte sve do 2028. godine, a u svojoj arhivi čuva na stotine neobjavljenih numera.

Za slušaoce u Srbiji, najlepša vest jeste da će prepoznatljivi tonovi gitare iz numere „Jednoj ženi“ u moćnom aranžmanu sa Big Bendom RTS-a ponovo krasiti noćni program Radio Beograda počev od 1. oktobra – kao dokaz da prave melodije ne stare, već samo dobijaju nove dimenzije.

(Telegraf.rs/izvor: Radio Beograd)