Ispovest slavnog rokera: Alis Kuper o paklu droge i alkohola, izlečenju, Bogu, druženju sa legendama muzike

Čovek koji je definisao šok-rok preživeo je eru u kojoj su mnogi njegovi prijatelji stradali sa 27 godina. Danas, trezan više od četiri decenije, slavni roker (rođen kao Vinsent Dejmon Furnije) otvoreno je za britanski The Telegraph govorio o tome kako je stvorio Alisa Kupera.

U mirnom ambijentu najstarije muzičke prodavnice u Mančesteru, u razgovoru sa novinarom Mikom Braunom, čovek sa crnom kosom i prodornim pogledom deluje znatno smirenije nego što bi to iko očekivao od rodonačelnika teatralnog roka. Rođen kao Vinsent Dejmon Furnije (Vincent Damon Furnier), ovaj muzičar već decenijama vodi dvostruki život. Na sceni on je Alis Kuper (Alice Cooper) - ikona tame, giljotina i električnih stolica; van nje, on je posvećeni porodični čovek, vernik i strastveni kolekcionar automobila.

Preporučujemo

Ipak, put do današnjeg mira bio je popločan porocima koji su u zlatno doba rokenrola odneli mnoge živote.

Sedamdesete godine prošlog veka bile su doba ekstrema, a Kuper se nalazio u samom epicentru. Kao nominalni predsednik zloglasnog kluba za opijanje „Holivudski vampiri“ (Hollywood Vampires) na Sanset stripu, dane i noći provodio je u društvu Džona Lenona, Džima Morisona i Dženis Džoplin.

„Većina momaka na koje sam se ugledao bili su mrtvi u 27. godini“, priseća se Kuper. „Džimi Hendriks je bio prvi lik koji je rekao: ’Hej, čoveče, probaj ovo.’ Sa Džimom Morisonom sam mnogo pio. Sa Dženis Džoplin takođe. Ona je mogla sve nas da popije pod sto. Mislili ste da možete da pijete, a onda dođe ona... Ali nismo imali pojma da uzima heroin. Da smo znali, uradili bismo nešto. Svako ko je uzimao heroin, znali ste da je na izlaznim vratima. Ja nikada u životu nisam video heroin, niti sam video da ga neko uzima. Pobegao bih glavom bez obzira. Imam fobiju od igala, ali i sama pomisao na heroin za mene je značila: ’Želim da umrem’.”

Foto: Tanjug/AP/Sebastian Elias Uth/Ritzau Scanpix

Iako je bežao od igle, upao je u drugu, podjednako opasnu zamku - pušenje kokaina, preteču kreka, poznatu kao „freebasing“.

„Nismo uzimali mnogo kokaina, ali neko nam je rekao: ’Znaš, ako ga pušiš, ne stvara zavisnost.’ To je bio sam početak kreka, zvali smo ga ’baza’. Svi smo pomislili: ’O, sjajno!’ A to je daleko najzaraznija droga koja postoji. To je bila stvar koja me je zamalo ubila, a ne piće. Fizički me je uništavala. Sećam se da sam bacio grumen droge veličine pesnice u šolju jer više nisam znao da li umirem ili ne.“

Kuper objašnjava da droga stvara snažnu psihološku zamku kroz sam ritual pripreme:

„Postoji čitav ritual: pravljenje, stavljanje na lulu... Kada sam prestao, otišao sam kod stručnjaka na UCLA koji je istraživao zavisnost od kreka. Pitao me je: ’Da li si počeo da sanjaš one snove?’ Odgovorio sam: ’Koje snove?’ Rekao je: ’Znaš one gde nabaviš drogu, pripremiš je, staviš na lulu i taman kad treba da povučeš dim - probudiš se.’ Rekao sam mu da sam to sanjao stotinu puta. Objasnio mi je da je to ritual koji se urezao u mozak i da je to najfrustrirajući san, jer si navikao na trenutno zadovoljstvo, a probudiš se praznih ruku.“

Pored droge, alkohol je godinama bio Kuperov nerazdvojni pratilac, sve dok nije prešao opasnu granicu.

„Postajete alkoholičar onog trenutka kada alkohol postane lek“, ističe muzičar. „Imam intervju? Moram da popijem piće. Imam još jedan u jedan sat? Bolje da popijem još jedno. Uskoro, svaki put kada morate nešto da uradite, uzimate nešto da biste to pregurali. I to postaje zavisnost. Ipak, nikada nisam pio na bini, niti na snimanju filma. Nikada dok radim.“

Foto: Tanjug/AP/Sebastian Elias Uth/Ritzau Scanpix

Prekretnica je došla nakon drugog boravka na rehabilitaciji, kada se dogodilo nešto što moderna medicina retko može da objasni:

„Izašao sam i nikada više nisam osetio ni najmanju želju da popijem piće. Doktor mi je rekao: ’To je nemoguće.’ Ja sam mu odgovorio: ’Pa, Bogu ništa nije nemoguće.’ Bog je preuzeo stvar. Ja sam hodajuće čudo. I dalje verujem u to.“

Tada se vratio veri u kojoj je odrastao - njegov otac je bio pastor, a deda evangelista. Danas mu je lista prioriteta jasna:

„Na prvom mestu je Bog, zatim moja supruga Šeril, potom deca. Alis Kuper dolazi tek negde na četvrtom mestu.“

Ključ Kuperovog opstanka ležao je u razdvajanju sopstvene ličnosti od scenskog lika. Kako sam kaže, psihijatar mu je jednom dao najbolju dijagnozu:

„Rekao mi je: ’Dakle, nije Alis problem. Ti si problem. Nije čudovište u nevolji, nego doktor.’ To je bila sjajna opaska. Problem je bio kreator, a ne kreacija.“

Kuper objašnjava zašto je lik Alisa morao da bude tako ekstreman:

„Što je Alis bio apsurdniji, to mi je bilo lakše da nastupam. Kada bih stavio taj oklop, uskočio bih u njegovu kožu. On je pripadao bini. Ja sam mislio da možda ne pripadam tamo, ali Alis jeste. Stvorio sam ga da bude moja omiljena rok zvezda.“

Foto: Tanjug/AP/Ed Lawrence/PA

Iako su ga konzervativci sedamdesetih napadali - predvođeni britanskom aktivistkinjom Meri Vajthaus (Mary Whitehouse) koja je tražila zabranu njegovih nastupa zbog „promovisanja nasilja i anarhije“ - Kuper je te napade pretvorio u trijumf.

„Nismo mogli da kupimo bolju reklamu! Slao sam joj cveće u znak zahvalnosti, a njenom advokatu tompuse. Pitali su se zašto to radim dok oni pokušavaju da me zabrane, a ja sam im govorio: ’Samo nastavite!’ Shvatili smo da Britanci vole dobar publicitet. Kada smo zaglavili kamion na Pikadiliju sa ogromnim posterom na kojem sam bio go, to je zaustavilo saobraćaj i završilo na naslovnim stranama.“

Uprkos krvi i scenama pogubljenja, Kuper naglašava da su njegovi koncerti u suštini uvek bili predstave sa jasnom moralnom porukom:

„To je uvek bila moralna priča (morality play). Alis bi bio sav u rokenrol fazonu, a onda bi uradio nešto grozno - ubio bi medicinsku sestru. Zatim bi ga uhvatili, stavili u ludačku košulju, on bi pobegao, ponovo ubio... I na kraju, zlikovac mora biti ubijen. Ne postoji priča, knjiga ili film u kojem zlikovac pobeđuje. Zato smo rekli: moramo da ubijemo Alisa giljotinom. A šta se onda dešava? Vraća se u belom fraku i cilindru, ponovo rođen. Potpuno nova osoba. I onda kreće žurka.“

Foto: Tanjug/AP/Sebastian Elias Uth/Ritzau Scanpix

Na pitanje zašto nikada nije izveo scenu raspeća, Kuper odgovara bez oklevanja:

„Ne, to nikada. To bi već bilo bogohuljenje. O tome sam vodio računa.“

Iako je zagazio u osmu deceniju života, Alis Kuper ne planira povlačenje. Generacije u prvim redovima se smenjuju, ali energija ostaje ista.

„Alis je izmišljen lik, on nema godine. Na bini, on je isti onaj lik iz 1973. godine. Ako ikada primetim da ne mogu da iznesem šou sa istom energijom kao nekada, ili ako se ugojim pedeset kilograma, prestao bih da ga igram. Nikada neću samo ’odrađivati’ koncerte preko volje, jer to onda više ne bi bio Alis. I sasvim sigurno me nikada nećete videti kako nastupam na turističkom kruzeru i pevam: ’Imam 80 godina i ne mogu da nađem svoje cipele.’ Pol Makartni, Stounsi, Rod Stjuart, ja... mi smo doživotnici u ovome. Radićemo ovo dokle god budemo mogli, jer bolji posao od ovog jednostavno ne postoji.“

(Telegraf.rs/izvor: The Telegraph)