Uroš Novović o glumi i željama za Novu godinu: „Voleo bih da se zaljubim, onako, klinački“

Uroš Novović / Foto: Marko Jovanović

Glumac Uroš Novović (30) je član Reflektor teatra, koji od nedavno dela sa nove lokacije - Dorćol Platz. Gledaoci ga mogu primetiti u predstavama Muškarčine, Žudnja, Crvena: Samoubistvo nacije, Sumnjivo lice, koje se bave pitanjima samospoznaje, suočavanja sa strahom, cenzurom, nasiljem nad ženama... Uz ovo, Uroš redovno glumi i na daskama KPGT-a, koje smatra „magičnim mestom“. Debi na velikom ekranu ostvario je 2015. godine - u filmu „Pored mene“, koji je dobio Zlatnu arenu u Puli i Nagradu mlade publike na Sarajevo film festivalu.

Preporučujemo

Sa predstavom „Novi stanar“ Ežena Joneska, diplomirao je glumu i režiju na Novoj akademiji umetnosti, u klasi profesora Ljubiše Ristića. Pre toga je, kako kroz smeh napominje, studirao „većinu fakulteta beogradskog univerziteta“. Međutim, gluma je oduvek bila prisutna u njegovom životu. Imao je tek pet godina kad je igrao u svojoj prvoj predstavi, i od tada njegova karijera ide uzlaznom putanjom…

Foto: Marko Jovanović

• „Muškarčine“ je najigranija predstava mladog Reflektor teatra. Izveli ste je preko 100 puta. Šta poseduje, pa toliko dugo traje?

„Muškarčine” su prva predstava koju smo radili zajedno - Vojkan, Minja, Marko, Joca, Alek, Đole, Nikolica, Rastko i ja. Pretpostavljam da je tema predstave ono što najviše privlači publiku, a to je da postavlja pitanje: „Šta znači biti pravi muškarac u Srbiji danas?” Ovo pitanje nas prati od ranog detinjstva. Od dečaka se očekuje da bude muškarčina, a niko zapravo ne zna šta to znači. Učeni smo da moramo da budemo namršteni i strašni, da je nasilje potpuno normalan način za rešavanje sukoba kako sa dečacima, tako i sa devojčicama.

Ono što govori naše iskustvo od preko 100 odigranih predstava - ne samo u Srbiji i regionu, već i drugim zemljama Evrope - dečaci se u odrastanju suočavaju uvek sa istim problemima, gde god da žive i kojem god narodu da pripadaju. Dobili smo odlične kritike - iz Pule, Sarajeva, Podgorice, Prištine, Ljubljane, preko Berlina sve do Kijeva.

Foto: Marko Jovanović

• U istom teatru igraš i u predstavama „Sumnjivo lice“, „Žudnja“ i „Crvena: Samoubistvo nacije“. Poslednje dve izvesno vreme niste izvodili i pre pandemije korona virusa. Koji je razlog za to?

Prvi i najbitniji je aktuelna svetska situacija koja dovodi u pitanje mnoge stvari, a najviše potrebu za kulturom, što može ostaviti trajne posledice u obrazovanju mladih, budući da su umetnici ti koji čuvaju i razvijaju kulturu naroda. Drugi razlog je taj što je, pre zvanične pojave virusa, Reflektor teatar imao premijeru nove predstave „Urednik” na kojoj se dugo radilo, a koja govori o slobodi medija.

• Hoćemo li „Žudnju” i „Crvenu” gledati ponovo?

Siguran sam da će, čim se budu stvorili uslovi da pozorište nastavi svoj rad, publika moći ponovo da počne da dolazi na obostrano zadovoljstvo. Za to vreme, svakako možemo da se izmestimo kroz književnost, muziku, slikarstvo, kao i filmove - kako igrane, tako i dokumentarne.

• Kad bi objedinio sve svoje uloge u Reflektor teatru, koju bi izdvojio kao najzahtevniju, budući da su sve socijalno angažovane?

U angažovanom pozorištu sam proces je mnogo intenzivniji od igranja. Verovatno je „Žudnja” najzahtevnija. U ostalim ulogama mogu da se igram i da kroz humor prebacim izazovne situacije, dok su mi u „Žudnji” – „ruke vezane”. Ne postoji način da improvizujem ili da se iskažem drugačije nego kroz emociju.

• U KPGT publika te može primetiti u „Ričardu III“, „Ljubavnoj priči“ i „Psovanju publike“ – poslednja je zasnovana na istoimenom delu Petera Handkea. U njoj je dvadesetoro glumaca istovremeno na sceni, bez pauze i, kako naziv sugeriše, neprestano „psuje publiku“. Poduhvat je nesumnjivo zahtevan. Kako ste uspeli da se organizujete?

KPGT je magično mesto. Imao sam sreću da budem student Ljubiše Ristića, a odmah po polasku na fakultet deo ansambla KPGT-a. Pored tri navedene, dobio sam priliku da igram i u predstavama kao što su „Buba u uhu”, „Tajna Crne ruke” i „Oslobođenje Beograda”. Počeli smo sa radom na još nekoliko predstava kada nas je prekinula pandemija korona virusa.

Što se tiče „Psovanja”, videćemo šta ono znači i ko koga tu psuje. Šalim se, naravno. Veliko mi je zadovoljstvo što sam deo ekipe, sa sjajnim  kolegama, mladim glumcima i glumicama, balerinama, muzičarima... Svi zajedno imamo zadatak da stvorimo predstavu i pomažemo jedni drugima koliko god je to moguće.

Foto: Marko Jovanović

• Filmski debi si ostvario u filmu „Pored mene“ Stevana Filipovića. Za one koji ga još uvek nisu pogledali, ukratko opiši o čemu se radi.

Olja (Hristina Popović) je profesorka istorije u gimnaziji, mlada, puna entuzijazma i zainteresovana za alternativne metode edukacije. Njena borba se svodi na priču sadašnjice, borba jednog građanina protiv osoba na funkciji koji ne mare za ono za šta su nadležni, kao što je, na primer, direktorka gimnazije Svetlana (Mirjana Karanović), koju pokušava da ubedi da preduzme nešto po pitanju nedostatka empatije kod đaka. (Ne) dobija očekivani odgovor. Kasnije sama traži alternativne načine pomoći u koje je uverena da mogu „probuditi" decu.

Olja živi u braku sa slikarom, čija je poslednja izložba izazvala burne reakcije u javnosti. Grupa huligana tu izložbu doživljava kao povod da je napadne. Snimak napada kače na internet. Narednog dana Olja otkriva da je to uradio neko od njenih učenika. Oduzima im mobilne telefone, preti odlaskom u policiju ako sami ne prijave krivce, i u afektu odlučuje da ih zaključa u školi dok to ne urade. U želji da zajedno reše problem, ali i iz nemogućnosti da napuste zgradu, učenici prvi put počinju da komuniciraju. U toku jedne noći, o sebi i svojim drugovima iz razreda saznaće više nego svih prethodnih godina, i više nego što su ikad očekivali. Ta noć će zauvek promeniti njihove živote, stavove i razmišljanja.

U filmu igram Dušana Dinkića, tinejdžera čiji je ćale ozloglašeni političar. Dinkić ima novca, te tako kupuje ljubav svojih drugara iz zadnje klupe. Veoma zanimljiv proces sa sjajnim ljudima.

• Njegovi nastavci „Pored tebe“ i „Pored nas“ trenutno se nalaze u različitim fazama produkcije. Kad možemo očekivati premijere?

To me često pitaju ovih dana. Nadam se da ćemo videti drugi deo već na proleće. „Pored tebe” je već snimljen i u fazi je post-produkcije. Nadam se da gledaoci neće dugo čekati između drugog i trećeg dela. Siguran sam da ekipa „babuna” svima nedostaje.

• Šta ti je 2020. donela, a šta oduzela?

Mislim da je još rano da bih to znao. Donela mi je neka nova prijateljstva, bliskost sa ljudima, a oduzela udobnost. Imam osećaj kao da je zaustavila vreme.

Foto: Marko Jovanović

• U kojoj meri i da li te je promenila?

Nisam siguran da li me je promenila. Promenili su mi se ciljevi. Više verujem sebi.

• Šta bi želeo da ostvariš u 2021. godini - profesionalno i privatno?

Profesionalno bih voleo da napredujem, kako u glumačkoj, tako i u rediteljskoj karijeri. I da ponovo putujem. To mi baš nedostaje. Što se tiče privatnog, voleo bih da svi budu srećniji i da se zaljubim, onako, klinački.

• Šta bi čitaocima Telegrafa poželeo za Novu godinu?

Da u narednoj godini ugase televizore, da malo više vremena provedu u druženju sa bliskim ljudima, da putuju, đuskaju… Mnogo ljubavi, zdravlja, sreće i, ono što je najbitnije, da više ne moraju da se boje.

(Dušan Veselinović)