Kako je Semjuel Beket režirao "Kraj igre" sa zatvorenicima iz Sen Kventina: Sa jednim je postao prijatelj

Semjuel Beket redovno je odbijao da daje intervjue novinarima, pa se, kada je Miv Binči dobila odobrenje da gleda kako pisac režira svoj Kraj igre, podrazumevalo da će sedeti tamo tiho i neće postavljati pitanja. Ali joj je onda Beket prišao da popričaju.

Iz tog iskustva rodio se ovaj tekst:

"Beket izgleda kao da mu je 54, a ne 74 godine; deluje kao Francuz, ne kao Irac, a svakako kao čovek pre spreman da ode i radi fizičke poslove nego da režira jedan od svojih komada sa ansamblom što ga gleda kao mesiju koji je došao na probu.

Njegova jež frizura izgleda kao da je upravo oprao kosu ili kao da je bezuspešno pokušavao da je primiri brajlkrim voskom, pa odustao na pola. Prsti su mu dugi i uski, a oko očiju mu se lepezasto šire bore, tragovi smeha pre nego mrštenja.

Došao je u London da bi u produkciji dramske radionice iz San Kventina režirao Kraj igre i Krapovu poslednju traku za dablinsko pozorište Pikok. Premijere su 26. maja u Dablinu. Beket se prilično uključio u rad trupe iz San Kventina još ranih šezdesetih, kada je čuo šta se dešavalo u ovom velikom američkom zatvoru. Jedan od zatvorenika, Rik Klači, osuđen za otmicu i pljačku na kaznu koja je mogla biti doživotna, odležao je samo 11 godina i ubedio je vlasti da dozvole zatvorenicima da izvode Beketove komade na maloj sceni u nekadašnjoj zatvorskoj prostoriji za vešanje.

Rik Klači zna napamet skoro svaku reč koju je Beket napisao, ali kaže da se, od kada se našao na mestu glumca sa samim Beketom kao rediteljem, trudi da očisti mozak od glumačkih trikova i sopstvenih interpretacija, pa da samo čeka, kao prazan list papira, da mu Beket kaže šta da radi.

Komadi su jako uticali na zatvorenike pošto su se oni odmah poistovetili sa Beketovim likovima i njihovim osećanjem zarobljenosti u stalnim ponavljanjima. Priča o tome se proširila iz zatvora i stigla čak do Beketa u Evropi. Danas su Klanči i Beket postali prijatelji, za šta je osuđenik iz San Kventina mislio da je nemoguće. Klači i njegova supruga, Teresita Garsija Suro, nazvali su svoje dvoje dece po Beketu i njegovoj supruzi Suzan.

Evo šta se događalo u Riversajd studiju u Londonu, gde su pripremali prilično minimalistički set za probu Kraja igre. Bila im je potrebna stolica da Ham sedi na njoj, merdevine za Klova da se penje i silazi i korpa za otpatke Nagu. Nel, druga stanarka kante, još nije stigla (to je Teresita i trebalo je da dođe sutradan iz Amerike), tako da je tog dana Beket igrao Nel.

Bio je beskrajno sitničav u vezi sa visinom i oblikom potpornih stubova, trčao je desetak puta gore-dole po Klovovim merdevinama da bi video da li odgovaraju i da li ostavljaju dovoljno mesta Klovu da se okrene i izgovori svoje replike. Onda je još desetak puta seo u Hamovu stolicu podižući je i spuštajući da bi bila u pravom uglu kada Klov priđe da mu šapuće na uvo.

Pomislila sam da ću da umrem od iziritiranosti i nestrpljenja, ali su američki glumci, Bad Torp, Alan Mendel i Rik Klači pratili sve instrukcije i žurili da ih ispune. Daglas Kenedi iz pozorišta Pikok sedeo je sa otvorenom sveskom i pažljivo beležio sve što će im biti neophodno u Dablinu.

Beket je, konačno, prešao na reči.

Glavna stvar koju ćete primetiti je to da on misli da je komad pesma ili duga, ritmična poema. On čuje ritam, uspeva jasno da ga čuje u glavi i posao mu je kao reditelju da navede glumce da ga i oni čuju. Zato iznova i iznova ponavlja svaku rečenicu, ne izgovarajući je glumcu baš toliko različito (zapravo biste se morali da se pomučite da biste čuli razliku), ali ona ima ritam kada je on izgovori, a kada ga glumci konačno uhvate, zvuči dosta drugačije.

Stoji pred njima, naglašavajući replike iz sopstvenog komada koje oni razgovetno izgovaraju, sve do pauza i polupauza, ubeđen da je razgovor između nesrećnih zatvorenih ljudi skoro očigledna definicija ljudskog stanja. On se nikada ne pravda zbog svog dela, ne izvinjava se ili kaže “Ono što sam ovde pokušao da kažem je…”

U stvari, izgleda kao da stoji pored njega, ovaj komad, kao da je to važno saopštenje, a on samo pomaže glumcima da ga otkriju.

Beket je ljubazan, ni u jednom trenutku nije podigao glas. “Bad, mogu li da predložim nešto ovde?”, kaže mladom američkom glumcu, Badu Torpu, koji misli da mu unuci, kada ih bude imao, neće poverovati da se ovo događa, nikada.

“Alane, Alane, drži se tog ritma. Treba da pokucaš na kantu, ritam dolazi kroz kucanje, on određuje brzinu razgovora. Dođi, ne, ja ću da uđem u svoju kantu…”

I Beket seda kraj Alana Mendela da bi odigrao ljubavnu scenu dvoje ljudi zarobljenih u kanti, ljudi koji mogu samo da se sećaju, žele i žale. Alan Mendel kaže da to neće zaboraviti dok je živ.

Ima ludačku energiju, Beket. Kada se glumci, decenijama mlađi od njega, zamore, potrebna im je pauza, kafa, on je i dalje je svež kao kad je počeo, tonovi, ritmovi struje kroz njega; njegovo mršavo telo, u skoro pa tradicionalnoj uniformi od dve tanke rolke, kreće se s kraja na kraj scene, naginje se, čuči, isteže. Čak i ja, iako mirno sedim na stolici, počinjem da osećam zamor i poželim da stane na nekoliko minuta.

I jeste. Zapalio je još jednu malu cigaru kakve puši i prišao mi je. Okrenula sam se nervozno i pogledala sebi iza leđa, pretpostavljajući da će da priča sa nekim drugim. Bio je to čvrst dogovor. Mogla sam da gledam, ali da ćutim. Da pišem, ali da ne radim intervju. Pretpostavila sam da će tražiti da odem.

Predstavio se formalno, kao da nisam imala predstavu ko je i da sam pretpostavila da je on neko ko je došao sa ulice da režira komad. Pitao me je kako je u Ajriš tajmsu, a na šta sam uzvratila uobičajeno kukavički lojalnom pričom o tome da su to najbolje novine na svetu. Viđao bi ih samo povremeno, rekao je, ali je delovao saglasno sa mojom ocenom da su izvrsne.

“Sećam ih se više iz vremena Bertija Sajmlija”, rekao je. “Jeste ga upoznali?”

“Nisam, ali verujem da je bio sjajna ličnost”, rekla sam, nadajući se da ću se, kada je već Beket rešio da priča sa mnom, setiti nečeg zanimljivog da mu kažem.

“Sećam se da je vodio novine uz pabova i da su tamo stajali ukrug oko njega, slušajući šta hoće, pa su trčeći odlazili da to urade. Obično je pio u Palasu. Da li Perl još radi?”

“Ne. Kupila ga je banka”, odgovorila sam. “Banka”, rekao je Beket zamišljeno. “Banka. Baš čudno”.

Izgleda da ga je to duboko uznemirilo. Pitala sam se da li da mu kažem za alternativna mesta za odlazak na piće koja smo našli, ali sam zaključila da ga je više rastužilo saznanje da je banka vlasnik Perla nego to što se tamo više ne služi piće.

“A verujem da nema više ni sata na Balastovoj poslovnoj zgradi”, natmurio se. Potvrdila sam i ponadala se da će pogoditi nešto što još postoji u Dablinu.

“Kako sad ljudi znaju koliko je sati”, pitao je.

“Rekla bih da se malo nagnu i gledaju niz reku ka Zanatskom domu”, rekla sam.

“To je pogrešan ugao”, uzvratio je.

Zaćutao je i pitala sam se da li je zaista zabrinut zbog toga što ljudi ne znaju koliko je sati ili je nastavio dalje i otplovio drugim tokom misli.

“Hoćete li doći u Dablin da se sami uverite”, pitala sam.

“Ne, ovaj put ne, neću dolaziti ovaj put”, rekao je.

Akcenat mu je zvonko francuski, ali sa mnogo dablinskog u sebi. Ne tako praskav kao kod Šona Mekbrajda, ali ni mnogo drugačiji. Uplašila sam se da sam ga omela, dovodeći ga u situaciju da razmišlja o Balastovoj poslovnoj zgradi i Perlu.

“Znate, ostalo je dosta toga”, rekla sam.

Nasmejao se. “Sigurno jeste, ali moram nazad u Francusku i Nemačku… tamo radim…”

“Šta je sledeće što ćete raditi”, pitala sam ga.

“Jedan komad za televiziju. Biće urađen za nemačku televiziju u Štutgartu. Sviđa mi se Štutgart, ne sam grad kao grad, on je u kotlini, dubokoj kotlini, ali mi se sviđa kad se popnete na brda izvan Štutgarta. I sviđaju mi se ljudi sa kojima tamo radim… Radujem se tome”.

“Ima li ime”, zapitala sam se.

“Bez imena je, bez dijaloga, bez reči”.

“Šteta”, rekla sam. Nakon što sam celog jutra slušala njegove reči prijalo bi mi još. Osim toga, dovoljno sam rigidna da mislim da bi u komadu trebalo da bude reči, za boga miloga.

Pročitao mi je to na licu i nasmešio se. “Gledaoci će biti veoma zadovoljni”, uveravao me je. “Sav je u pokretu, aktivnostima, sudaranju, koheziji…”

“Zašto vam je zanimljivo da radite ovakvu vrstu stvari sa ljudima u Nemačkoj”, pitala sam sa primetnom primesom zavisti u glasu.

“Oh, oni razumeju, mi razumemo ritam toga…”, rekao je.

Uzeo je primerak Ajriš tajmsa sa mog krila i malo ga pregledao. Nije baš čitao, više je pamtio.

Dopadao mu se Alek Njumen, rekao je, veoma drag čovek. Divio se Majlsu Na Gopalenu i mnogo se smejao svemu što je napisao, ali je bio pomalo razočaran kada se sreo sa njim, jer je previše očekivao.

Razmišljao je o mnogo čemu vezanom za Dablin s vremena na vreme. Nil Montgomeri. Jesam ga poznavala? Bio je dobar čovek.

Odlučio je da su se ti mladi glumci dovoljno odmarali. Otišao je do njih. Nastavili su sa delom komada u kom Ham treba da kaže: “Ovo baš i nije mnogo zabavno”.

Rik Klači kao Ham izgovorio je ovu repliku, unoseći u nju svu potrebnu težinu.

“Mislim”, kaže Beket, “mislim da bi bilo opasno imati uopšte pauzu posle ove replike. Nećemo da ljudima ostavimo vremena da se saglase sa tobom. Treba da se pokreneš i odgovoriš mu pre nego što publika počne da se slaže sa njim”.

I Beket se nasmejao, zapalio još jednu kratku cigaru i pripremio se da još satima radi.

(Telegraf.rs/Glif)