Dragan Nikolić je legenda, a ranije nije ni verovao u sebe: Jedna predstava je promenila sve

Printskrin: Youtube/RTS

Dragan Nikolić je jedan od velikana naše glume i legenda za sva vremena. Ipak, taj status nije lako stekao. Dugo je bio "glumac koji povećava", čak nije nie verovao u sebe.

Ali, jedna predstava je promenila sve. Sve je objašnjeno u tekstu Bogdana Tirnanića iz 1975. godine, koji je preneo Yugopapir.

Preporučujemo

I mi ga prenosima u celosti.

"Dragana Nikolića, svakako, nije potrebno posebno predstavljati. Ljubitelji filma znaju ga kao tumača glavnih uloga u filmovima "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, "Horoskop" Bore Draškovića, "Tri sata za ljubav" Fadila Hadžića, "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", Bate Čengića, "Bube u glavi" i "Bez" Miše Radivojevića i mnogih drugih.

Upravo sada privodi kraju rad na ulozi u delu "Kičma" Vlatka Gilića, filmu od koga se s pravom očekuje da bude jedno od zapaženih ostvarenja u ovoj sezoni jugoslovenske kinematografije.

Gledaoci televizije vezaće ime Dragana Nikolića za nekad popularni "Maksimetar" i za, dok je trajala, najomiljeniju emisiju beogradskog studija "Obraz uz obraz".

Ovih nedelja on stiče nove poene televizijske popularnosti kao Prle u uzbudljivoj akcionoj seriji "Otpisani" scenariste Dragana Markovića i reditelja Aleksandra Đorđevića.

Radi se, dakle, o glumačkoj ličnosti raznovrsne afirmacije u najprodornijim medijima našeg doba.

Glumac - ili "filmski glumac"?

No, uprkos svojim brojnim uspesima, Dragan Nikolić je, sve do poslednjih dana decembra prošle godine, bio samo glumac koji "obećava", ili, prevedeno na svima razumljiv jezik, glumac u čije se sposobnosti sumnja.

Skeptika svuda i uvek ima, ali je interesantnost ovog nepoverenja u glumačke mogućnosti Dragana Nikolića u tome što je ono poteklo i razvilo se u sredini koja je njemu, i kao ličnosti i kao umetniku, najdraža: u pozorištu.

Tačnije: u "Ateljeu 212".

To nekoga može da začudi jer je Nikolić na sceni ovog pozorišta ostvario niz glavnih uloga u komadima koji su bili hitovi kuće iz ulice Lole Ribara. Svi ga se još sećaju iz hipi-mjuzikla "Kosa", pamte ga kao mladog sportistu iz "Ziger-zagera" ili kao buntovnika koji je podigao nekoliko revolucija iz "Toma Pejna".

Reklo bi se: nema mesta nepoverenju.

Ipak, ono je postojalo i vremenom bivalo sve veće: nije pozorište isto što i "Obraz uz obraz", govorile su kolege Dragana Nikolića.

Sigurno da je takav pritisak bilo teško izdržati, ali Draganu Nikoliću je pomoglo ono što bi svakog drugog definitivno uništilo: ni on sam nije verovao u sebe.

Danas kaže:

- Kada je reč o filmu, nema sumnje da sam odmah na početku dobio pravu šansu: "Kad budem mrtav i beo". Nemam razloga da budem nezadovoljan ni ostalim svojim filmovima, naročito ne onima Bore Draškovića i Miloša Radivojevića. Ali, sve te uloge išle su u jednom pravcu: ka formiranju glumačkog tipa.

Zahvaljujući filmovima postao sam neka vrsta prototipa takozvanog buntovnog heroja, mladog čoveka sa ulice koji je stalno u borbi sa nekakvim konvencijama, i koji se vežba u cinizmu vodeći svoj privatni rat protiv sveta kakav poznajemo, ali i protiv vetrenjača koje samo on poznaje.

Kako to obično biva, taj se tip veoma brzo, a da toga možda ni sam nisam bio svestan, poistovetio sa mojom privatnom ličnošću.

Printskrin: Youtube/RTS

Normalno je da je to vodilo glumačkom klišeu: počeo sam da dobijam samo one uloge koje su, tobože, slične čoveku Draganu Nikoliću, iako čovek tog imena njima uopšte nije bio sličan.

Mladi buntovni heroji ulazili su pod moju kožu, ali ja nisam uspevao da uđem pod njihovu. Ili je bilo obrnuto. Ne znam.

Tako počinje priča. Nastavak sledi.

- Na televiziji, u vreme "Maksimetra", ta moja nelagodnost sa ulogama koje sam dobijao nije se primećivala, jer, kako kažu oni koji ovaj medij bolje poznaju, na "malom ekranu" svaka je nespretnost veoma bliska prirodnosti.

U pozorištu vladaju drugi zakoni i moj trud da budem prirodan u "Kosi" i "Tomu Pejnu", veoma značajnim i dobrim predstavama inače, ličio je na nespretnost.

Nisam, kao ni drugi, osetio gde leži problem i počeo sam da verujem da moji polovični uspesi u pozorištu, koji su se često pretvarali u intimne neuspehe, proizlaze iz lične i profesionalne nesposobnosti: u redu, govorio sam sam sebi, ti si dobar filmski glumac, a nigde ne piše da je dobar filmski glumac isto što i dobar glumac, bez onog "filmski".

Ali, pitao sam se odmah zatim, da li ti hoćeš da budeš samo dobar filmski glumac? Da li si samo zato drljao klupu na Akademiji?

Finale priče je poznato: umesto da uživa u popularnosti "Obraza uz obraz" i da svoju sujetu primiri uz "Cara Konstantina" (nagrada u Nišu za film "Bez") Dragan Nikolić odlučuje da odigra na sve ili ništa.

U prvi mah činilo se da nema nikakve šanse.

Naime, osim svega ostalog, počeo je da ga bije i glas nepopravljivog "tremaroša" koji, čak i kada nešto napravi na probama, to upropasti na premijeri svojom nemogućnošću da se koncentriše u prisustvu publike.

I ko zna kako bi se sve to završilo da se nije pojavio Aleksandar Portnoj.

Aleksandar Portnoj je poznati jugoslovenski dizajner stakla iz Zaječara, ali ovog puta nije reč o njemu, već o istoimenom junaku romana "Portnojeva boljka" Filipa Rota.

Filip Rot je, pak, jedan od najekspanzivnijih mlađih američkih pisaca (rođen je 1933. godine), autor bestselera "Zbogom, Kalambas", "Dok je bila dobra" i "Američki roman".

Printskrin: Youtube/RTS

"Portnojeva boljka", nesumnjivo njegovo najbolje delo, pojavila se 1971. godine i izazvala veliko uzbuđenje kao neosporni književni hit te godine u Americi.

Kao takva, već je sledeće godine, osim na druge svetske jezike, prevedena i na srpskohrvatski.

Snimljena je za film, a sada se, u "Ateljeu 212", javlja i kao pozorišni komad, što nikako neće biti kraj njenog života na daskama jer, kako se čuje, svoju scensku verziju Rotove knjige priprema i Relja Bašić.

Pravi heroj njihove mladosti

- Na ideju da bi se od "Portnojeve boljke" mogao napraviti pozorišni komad došao sam istovremeno kada i reditelj Nikola Jevtić i dramaturg "Ateljea 212" Borka Pavićević. Odmah sam shvatio da je Portnoj moja šansa, prva prava u pozorištu, ali sigurno i poslednja.

Za razliku od junaka koje sam do tada tumačio, na izgled grubih i, "nedodirljivih", Aleks Portnoj je potpuno drugačija ličnost: to je čovek koji u ordinaciji psihoanalitičara pripoveda svoju životnu priču, na izgled sasvim običnu, sasvim "američku" i sasvim jevrejsku, ali i priču koja je, po svojoj suštini, više od bilo koje druge priče, prava životna istorija savremenog mladog čoveka, njegove nemogućnosti da pronađe srednji put između porodičnih i ostalih stega i neuroze, njegove neodlučnosti da u potpunsti živi svoj vlastiti život.

Njegov je slučaj univerzalan: on je Verter naše generacije.

Neki moji prijatelji sa Crvenog Krsta i Kotež Neimara koji su gledali predstavu kažu da su sa Aleksandrom Portnojem išli u školu, ukoliko već i sami nisu taj Aleksandar Portnoj.

Jednom rečju, osetio sam da mi je ta priča o čoveku čiji svakovrsni kvaliteti bivaju potisnuti kanonima po kojima je dobro samo ono što je standardno - veoma bliska.

Nema u ovom trenutku sumnje da je napor oko Rotovog romana urodio plodom.

Kritika je upravo zabeležila da Dragan Nikolić nije više glumac koji obećava, već, jednostavno, samo - glumac.

Foto: ATA Images

Zbilja, samo glumac koji to zbilja jeste može potpuno sam da drži u napetosti publiku čitav čas i po: jer, ako to neko ne zna, u "Portnojevoj boljci" Dragan Nikolić je, osim toga što je glavni, i jedini glumac.

- "Portnojeva boljka" nije monodrama, već "teatar jednog glumca". To znači da samo jedan čovek mora svojom igrom da ostvari sve elemente uobičajene pozorišne predstave. Fizički i psihički napor koji takav zadatak iziskuje ogroman je.

Bio sam toga svestan od samog početka rada, ali sam upravo takav napor priželjkivao.

Jedino me je on mogao dovesti do cilja.

U nimalo lakim trenucima iskušenja tokom rada na ovoj predstavi govorio sam sebi: ako ti kažu da su drugi krivi za ono šzo se ranije dogodilo, ne veruj, jer sam si kriv.

Sam moraš uraditi i suprotno.

Sada, kada je sve gotovo, znam da nisam bio sam: "Portnojeva boljka" nikada ne bi uspela da nije bilo, kako se to kaže u onoj pesmici "Bitlsa", male pomoći mojih prijatelja.", navodi se u tekstu Bogdana Tirnanića o Draganu Nikoliću.

(Telegraf.rs/Yugopapir/Napisao: Bogdan Tirnanić, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar 1975.))