"Bogatstvo nije u džepu, nego u glavi": Bekim Fehmiu o očevim savetima, Prizrenu...

Bekim Fehmiu u filmu "Skupljači perja" / Printskrin: YouTube/aristandar

Bekim Fehmiu bio je jedan od najupečatljivijih glumaca na ovim prostorima. U jednom od svojih intervjua govorio je o svojim roditeljima, kao o Prizrenu, povratku u pozorište...

Mi ćemo se prisetiti šta je Bekim pisao.

Preporučujemo

O ocu Ibrahimu i majci Hadije

"Rođen sam u Sarajevu. Moj otac Ibrahim, rođen 1892, u Đakovici, završio je učiteljsku školu u Skoplju. Bio je borac za ljudska prava, za ravnopravnost, i jedan od osnivača prve škole na albanskom jeziku na Kosovu, 1914. godine.

Tridesete godine vlasti bivše Jugoslavije udaljile su ga iz mesta življenja. Tako smo se našli u Sarajevu. Moj otac je bio poštovan čovek od ugleda. I otac i majka su mi stalno pominjali čiji sam sin, naročito posle nekog mangupluka ili kada bih zaboravljao na školu.

Otac je bio više van kuće nego u kući. Bio je strog čovek. Vaspitavao je pogledom i rečju, ali se još dobro sećam jednog šamara koji sam dobio za primer drugima.

Išao sam u treći razred. Otac mi je bio učitelj. Moj drug iz klupe i ja smo nešto pričali, a čas je već bio počeo. Prozvao nas je. Moj drug je bio povučen samo za uvo, a ja sam osetio svu oštrinu kazne! Čini mi se da sam još onda odlučio da nikada svoju decu ne kažnjavam za primer.

Pamtim očeve savete i često se vraćam njima: bogatstvo nije u džepu nego u glavi; u prosveti je prosperitet jednog naroda; koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš...

Kad pomislim koliko sam vremena utrošio na učenje jezika i savlađivanje akcenata, čini mi se da sam mogao završiti još nekoliko fakulteta.

Pamteći oca kao strogog i određenog čoveka, najviše volim da ga prizovem u sećanje po njegovim pričama: prevodio nam ih je sa persijskog i arapskog. Kakva su se sve čuda događala u tim pričama i bajkama!

Moja majka Hadije (Božji dar) udala se za mog oca sa samo šesnaest godina. Samo šest nedelja posle svadbe, počelo je potucanje. Nije imala vremena da uživa u prvim danima braka, otac ju je, sa sve feredžom, na leđima preneo preko, Drima. Pobegli su u Đakovačku Malesiju.

Otac odmah počinje da radi: skuplja mališane, dovodi ih u kuću, uči prvim slovima. Majka mu pomaže: leči ih od kožnih bolesti, krpi, hrani...

Tako prolazi njen život: od planine do planine, od kule do kule, od sela do sela da bi stigli i u grad. Potera im je stalno na tragu...

Kada je otac umro, majka je primila ceo teret porodice na svoja pleća. Osmoro dece na plećima! Dala je ocu besu da će nas sve izvesi na put i toga se čvrsto držala.

I danas stanem i mislim kako je uspela!"

Prizren

"Najlepše dane detinjstva proveo sam u Prizrenu.

"Svako detinjstvo je i blistavo i strašno" - zapisao je Kami.

Deo mog blistavog detinjstva je Prizren. Onaj strašni deo je rat, glad, nemaština. Sve se to detetu ureže u sećanje.

Prizren pamtim kao grad iz bajke. Sa Kalaje, tvrđave, kad bi se bacio pogled - Bistrica je grad delila na dva dela.

Naša kuća bila je pored drvenog mosta. Reka se delila u dve rečice, a na svakih pedesetak metara bile su vodenice zaklonjene vrbama.

Na rečicama smo pravili mostove, u vrbama kolibe. Noći Ramazana su u mojim sećanjima velike dečje svetkovine: moglo se cele noći provlačiti i zavlačiti u ta naša tajanstvena skloništa a da te niko od odraslih ne traži i ne viče.

Kroz svako dvorište tekao je potočić. Na jednoj strani cvetna bašta, na drugoj povrće. U sredini šedrvan...

Nije ni čudo što je Korbizije 1936. među najlepše gradove sveta upisao Dubrovnik i Prizren.

Dubrovnik je ostao, starog Prizrena nema. Potopljen je kameni most, minirano kamenje u reci..."

Povratak pozorištu

Posle trinaest godina opet sam na daskama. Moj klasni drug i prijatelj Zoran Ratković nudi mi da umesto Dragana Nikolića, koji je zauzet, igram u Ateljeu 212 u predstavi "Slike žalosnih doživljaja". Prihvatam da budem Bajo Kromberg.

Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami.

Poruka je opora:

"Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..."

Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?

(Telegraf.rs/izvor: Stranica mog života: Bekim Fehmiu, pripremila: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1981.))