Kako je balet „Posvećenje proleća“ Stravinskog na današnji dan pre 112 godina izazvao nerede u Parizu

Od svih skandala u istoriji umetnosti, nijedan ne može prići onome koji se odigrao uveče 29. maja 1913. u Parizu, na premijeri baleta „Posvećenje proleća“, s podnaslovom „Slike iz paganske Rusije“, kompozitora i dirigenta Igora Stravinskog.

To izvođenje je preraslo u nerede, ide priča, koja je vremenom nabrekla anegdotama i tvrdnjama i stekla onu nesumnjivu izvesnost koju može imati samo legenda. Svako (iz sveta umetnosti) prosto zna da je došlo do haosa, ali da li je moguće odvojiti činjenice od fikcije?

Preporučujemo

Desetine svedoka ostavili su svedočenja o toj noći, ali ona se često razlikuju. Neki kažu da su razmenjivani udarci, da su bacani predmeti ka sceni, da je barem jedna osoba izazvana na dvoboj. Nema sumnje da je bilo dosta buke, i savremeni novinski izveštaji to jasno pokazuju, ali da li je bilo nešto više od toga?

Esteban Buš, muzikolog i direktor u elitnoj Školi viših studija društvenih nauka u Parizu, kaže da je teško poreći da se dogodilo „nešto zaista izuzetno“ — ali ističe da, ako pogledate svedočenja data tokom meseci, godina i decenija, kako vreme prolazi „pobuna“ dobija sve veći obim i značaj. „Posvećenje proleća“ i neredi se prepliću u sećanju, čineći ovaj događaj „nekom vrstom kapije ka modernizmu, ka XX veku“.

„Portret Igora Stravinskog“, Žak-Emil Blanš, 1915. Foto: Wikimedia/Jacques-Émile Blanche

Decenijama pre njega, Lidija Sokolova, jedna od plesačica na sceni te večeri, ispričala je u intervjuu 1965. da je publika došla pripremljena. „Nisu ni dozvolili da se muzika odsvira za uvertiru. Čim se saznalo da je dirigent tu, počela je galama“, govorila je.

Već je bilo malo buke dve nedelje ranije na premijeri Debisijevog baleta „Igre“, kada su se i kritičari obrušili na koreografiju Vaclava Nižinskog.

A sada je Nižinski koreografirao „Posvećenje proleća“, i pronela se priča da se radi o poslednjem kriku ili ruske primitivnosti ili modernističkog šika, zavisi koga ste pitali. Deo publike je vrlo verovatno bio sklon da bude revoltiran, a možda je zato i došao — da bi se uvredio i bio revoltiran.

„Postojala je određena napetost u vazduhu protiv Nižinskog pre nego što se zavesa i podigla“, priča Stiven Volš, profesor muzike na Univerzitetu u Kardifu.

I dok jedni kažu da su nevolje počele odmah s uvertirom i njenim prigušenim melodijama fagota, i drugim čudnim zvucima koje orkestar nikada ranije nije proizveo, sam Stravinski je svedočio da je oluja počela tek nakon uvertire, „kada se zavesa podigla na grupu krivonogih Lolita s dugim pletenicama koje su skakale gore-dole“.

„Nižinski na Lidu u Veneciji“, Leon Bakst, oko 1910, crtež. Foto: Wikimedia/Leon Bakst

Teško je reći kakvu su ulogu imali policajci, ako su uopšte bili prisutni. Jedno svedočenje navodi da je oko 40 ljudi bilo uhapšeno, što bi ukazivalo na to da je policija došla u velikom broju. Drugi svedok ističe da je u to vreme bilo uobičajeno da u pariskim pozorištima bude prisutno nekoliko policajaca.

Esteban Buš posetio je arhiv pariske prefekture kako bi proverio policijske zapise, ali je tamo otkrio da relevantni dosije nedostaje — on pretpostavlja da je u pozorištu bilo rutinski prisutno nekoliko policajaca koji su „samo posmatrali scenu, a nisu mnogo preduzimali“.

Jedan savremeni izveštaj pisao je kako je potpuno novo Pozorište Jelisejskih polja bilo „preplavljeno dijamantima i krznom“, što kontrira tezi da je sukob imao neke veze s klasnim razlikama; zapravo, po svemu sudeći prisutno je bilo samo visoko društvo, od kojih su neki bili više ili manje naklonjeni avangardnoj predstavi.

Žan Kokto je zapisao da bi „estetičarska publika [...] aplaudirala novotarijama samo da bi pokazala prezir prema ljudima u ložama“, ali Buš ističe da je malo verovatno da je u sali u tom trenutku bilo siromašnih ili čak ljudi srednje klase.

„Portret Sergeja Djagiljeva i njegove dadilje“, Leon Bakst, 1906. Foto: Wikimedia/Léon Bakst

Po njemu, „podele su zapravo odvijale unutar društvenih grupa — imate ljude koji su vrlo slični, a imaju različita mišljenja o komadu.“ A Buš napominje još jednu prepreku za razumevanje svađe: nijedan od onih koji su protestovali nije ostavio zapis koji objašnjava razlog njihovog besa.

Mladi Stravinski je osvojio Pariz u prethodnim sezonama. Njegova „Žar-ptica“ (1910) i „Petruška“ (1911) bili su ogromni hitovi, posebno ovaj potonji, i „nema nikakve sumnje, on je bio zvezda“, kaže Volš. Ali u poređenju s „Posvećenjem proleća“, „’Petruška’ nije bila tako zastrašujuća partitura, ni u kom slučaju.“

Stravinski je pričao da je, kada je Sergeju Djagiljevu, osnivaču „Ballets Russes“, prvi put odsvirao početak „Posvećenja proleća“, sa svojim disonantnim akordima i pulsirajućim ritmom, ovaj mu je postavio „vrlo uvredljivo“ pitanje: „Hoće li ovako trajati još dugo?“, na šta mu je Stravinski odgovorio: „Do kraja, dragi.“

Dakle, muzika je bila jednako zapanjujuća kao i čudni trzajni pokreti koreografije. Esteban Buš tvrdi da se uticaj jednog ne može odvojiti od drugog, i smatra da je ono što je uznemirilo ljude bila „sama ideja primitivnog društva prikazanog na sceni“.

Plesačice u originalnoj pariskog produkciji Stravinskovljevog „Posvećenja proleća“ iz 1913. godine, sa kostimima i kulisama Nikolaja Reriha. Foto: Wikimedia

"On (Djagiljev) je znao da će biti problema", govorila je Lidija Sokolova, a postoje naznake i da se nadao skandalu. Najavljujući „Posvećenje proleća“ u pariskim novinama, Djagiljev je nagovestio da će balet izazvati „strastvenu debatu“, čime je, drži Esteban Buš, postavio scenu,, „možda ne za pobunu, ali barem za kontroverzu“. Dobio je i jedno i drugo.

Volš ističe čudnu činjenicu da je generalna proba prošla „bez ijednog prigovora“, dok je kod Debisijeve opere „Peleas i Melisanda“ deset godina ranije bilo problema na generalnoj probi, ali ne i na premijeri. Dakle, možda je i slučajnost igrala ulogu.

Izvedba je nastavljena do kraja, uprkos bučnosti publike, a većina svedočenja se slaže je da je na kraju bilo aplauza.

Volš citira novinski izveštaj koji sugeriše da su se ovacije borile protiv buke onih koji su negodovali, dok su se Stravinski i Nižinski klanjali publici, što „malo menja utisak da su stajali ispred zavese“ i bili „dočekani jednoglasnim divljenjem“. Dakle, čak ni po ovom pitanju ne možemo biti sasvim sigurni.

(Telegraf.rs)