Oni pijani na sceni, publika šokirana, menadžer ne veruje: Kako su glumačke legende gotovo uništili predstavu

U analima pozorišne istorije, neke priče nadživljavaju same predstave, postajući svedočanstvo o duhu vremena, ekscentričnosti umetnika i nepredvidivoj magiji živog izvođenja. Jedna takva priča, koju je preminuli Ričard Haris, ikona britanskog glumišta, ovekovečio tokom svog legendarnog gostovanja kod Konana O'Brajena, i danas izaziva salve smeha i divljenja. To je priča koja savršeno ilustruje veličinu, ali i neobuzdani boemski duh Harisa i njegovog kolege, takođe nezaboravnog Pitera O'Tula.

Zlatno doba britanskog teatra i dva titana glumišta

Bilo je to zlatno doba britanskog teatra, kada su pozornice bile ispunjene talentom, ali i ličnostima većim od života. Ričard Haris i Piter O'Tul, obojica poznati po svojoj impozantnoj pojavi, dubokom glasu i, reći će mnogi, imperijalnom prisustvu, bili su definicija "živog glumišta". Njihova reputacija nije počivala samo na neospornom talentu, već i na neskrivenom hedonizmu i ljubavi prema "životu bez uzdržavanja", kako ga je sam Haris opisao. On ih je, zajedno sa Ričardom Bartonom, svrstavao u kategoriju "legendi za piće" i "životnih Rabelaisovih figura" - aludirajući na renesansnog pisca poznatog po slavljenju telesnih užitaka i neumerenosti.

Preporučujemo

Ovakav opis nije bio puka metafora. Bio je to stil života koji je često prelazio granice scene, ponekad se i opasno prelivajući na nju.

Ritual ispod sjaja reflektora

Priča se dešava u prestižnom pozorištu "Bristol Old Vic", instituciji sa bogatom istorijom, gde su Haris i O'Tul zajedno delili daske. Tokom predstave, postojala je tačno definisana pauza od "petnaest do dvadeset minuta" kada su obojica bili van scene. Za većinu glumaca, to je vreme za odmor, pripremu za sledeći čin ili kratku koncentraciju. Za Harisa i O'Tula, to je bila prilika.

"Svake večeri bismo sišli sa scene, prešli ulicu, uskočili u taksije i otišli u obližnji bar," prisećao se Haris sa iskrom u očima. Taj ritual postao je precizan kao mehanizam švajcarskog sata. "Tamo bismo vraćali pivo za pivom, pazeći na sat, da bismo se vratili na vreme za naš nastup." Bilo je to opuštanje, odušak od intenziteta izvođenja, trenutak za bratimljenje uz kriglu piva. Granica između kontrole i haosa bila je tanka, ali se činilo da je oni savršeno balansirali - sve do jedne sudbonosne večeri.

"Za Ime Boga! Na sceni ste!"

Te večeri, pripovedanje priča, smeh i zveckanje čaša u baru bili su previše opojni. Bili su "toliko udubljeni u pričanje priča," da su potpuno zaboravili na vreme. "Zaboravili smo da smo na sceni," priznao je Haris, uz onaj autentični, pomalo stidljivi osmeh koji je razoružavao.

Idilu je prekinulo naglo otvaranje vrata bara. Uleteo je scenski menadžer, čije je lice bilo iskrivljeno od panike i besa, a glas se prolamo: "Haris! O'Tul! Za ime Boga! Na sceni ste! Na sceni ste! Puna kuća vas čeka da igrate!" Njegov urlik je razbio čaroliju bara i surovo ih vratio u realnost propuštenog nastupa.

Usledila je panična jurnjava. Haris i O'Tul su "brzo popili ono što je ostalo u čašama" i sjurili se nazad, trčeći kroz noćnu džunglu gradskog saobraćaja. "Jurili smo preko ulice, izbegavali taksije, izbegavali ovo i ono," opisao je Haris haos povratka.

Šokirana publika

Haris je, po dogovoru, morao da bude prvi na sceni, neposredno pre O'Tula. Kao pravi profesionalac, on je uspeo da stigne do pozorišta, probije se do scene, udari u vrata i čuje svoj znak. Usledio je dramatičan ulazak. "Sjurio sam se uz stepenice, pretrčao preko scene i zastao da napravim veličanstven ulazak," sećao se Haris.

Ali, u tom kratkom dahu, dogodio se momenat istine. Haris je shvatio nešto što ga je zaledilo - Piter O'Tul nije bio na sceni. Bio je potpuno sam. I pre nego što je stigao da razmisli, dogodilo se. "Sjurio sam se na scenu, sapleo se o žicu, kliznuo pravo preko pozornice, sve do svetala na dnu i prebacio se preko krila dve ili tri starije žene iz Bristola," ispričao je, uz opšte oduševljenje publike Konana O'Brajena.

Tišina koja je usledila u pozorištu bila je gromoglasna. Haris, sa glavom u krilu zapanjene dame, čekao je. I tada, jedna od žena, šokirana i neprikosnoveno iskrena, izustila je rečenicu koja će zauvek biti deo ove anegdote:

"Dobar Bože! Haris je pijan!"

Legendarna replika

To je bio momenat koji je definisao Ričarda Harisa. Bez imalo ustezanja, sa savršenom glumačkom preciznošću i onom samouverenom drskošću koja ga je činila legendom, Haris je podigao glavu i uputio joj repliku koja je postala krunski dragulj ove priče: "Gospođo, ako mislite da sam ja pijan, sačekajte dok O'Tul ne napravi svoj ulazak!"

Trenutak zastoja, a onda su se pozorištem prolomile salve smeha, koje su sigurno doprle i do O'Tula, koji je verovatno upravo tada ulazio na scenu, ne znajući šta ga čeka.

Poslušajte priču Ričarada Harisa:

(Telegraf.rs)