Skromnost kao štit: Zašto Jovo Maksić najlepše govori svojim ulogama

Glumac Jovo Maksić, ovogodišnji laureat prestižne nagrade „Tatjana Lukjanova“ koju dodeljuje Beogradsko dramsko pozorište, u iskrenom razgovoru sumirao je utiske nakon priznanja, osvrnuvši se na svoju karijeru, odnos prema slavi i uzore koji su ga oblikovali i kao umetnika i kao čoveka.

Kada se Jovo Maksić pojavi pred kamerama van scene, često odaje utisak čoveka kojem je prijatnije u kostimu bilo kog lika nego u sopstvenoj koži pod svetlima reflektora javnog događaja. Njegova skromnost, koja je već postala legendarna među kolegama i publikom, ponovo je došla do izražaja nakon što mu je uručena nagrada koja nosi ime dive jugoslovenskog glumišta.

„Nisam školovan za odnose s medijima“

Na pitanje novinara da li je njegova zbunjenost pred priznanjima zapravo odraz velike skromnosti, Maksić odgovara kroz osmeh, ali sa dozom ozbiljnosti:

„Pa ne znam ja da li je to skromnost ili je to ovo moje nesnalaženje. Zato što ja nekako, moderno vreme donosi neke druge vrste angažmana glumaca, ja ne mogu tome da se prilagodim i ne želim tome da se prilagodim. Nismo školovani na fakultetu za odnose s medijima. Moje... sve što imam da kažem, imam da kažem na ovim daskama koje život znače i tu sam najpametniji“, ističe Maksić.

On dodaje da je za njega glumačka profesija neodvojiva od same scene, dok je sve ono što dolazi nakon spuštanja zavese za njega izazov druge vrste.

„Sve što imam da kažem, to je pred kamerama kad snimam neku seriju ili film. Sve ovo posle, mogu samo, ako sam napravio dobar posao, mogu samo da neupotrebim neku glupu reč, samo da upropastim. Teško mogu da popravim ako sam nešto... ili da popravim nešto što sam loše uradio. Tako da, ne znam da li je to skromnost ili moje nesnalaženje“, iskren je glumac.

Uzori kao inspiracija za boljeg čoveka

Ceremonija dodele nagrada u BDP-u bila je prilika da se pomenu i velika imena poput Milene Dravić, Dragana Nikolića i Radeta Markovića, ljudi koji su decenijama bili stubovi ovog pozorišta. Za Maksića, oni su više od kolega iz istorijskih udžbenika.

„Pa naravno... to su ljudi od kojih... ne pravim sebi idole, ali to su moji uzori. Uzori... i nekako uvek gledam te ljude ne samo kroz onaj posao koji oni rade i kroz taj profesionalizam njihov, nego i kakvi su ljudi. I u većini slučajeva to su divni ljudi i njihov život je moja inspiracija. Da me nauče da budem boljim čovekom, da naprave osobu boljim glumcem. Jednostavno, mislim da to jedno bez drugog teško ide“, kaže on.

Od prvih koraka do penzije u BDP-u

Maksićev put do statusa jednog od najcenjenijih glumaca današnjice vodio je preko različitih scena, ali on ne krije gde se danas oseća najsigurnije.

„Ja sam počeo svoje korake prvo u Radoviću, šesnaest godina sam tamo bio, tako da više nisam u mogućnosti da budem samo vezan za jednu kuću. Ali se nadam da ću ovde (u BDP-u) dočekati penziju. Mislim stvarno, nisam od ljudi koji vole da menjaju sredine tako često. Ovde se jako lepo osećam, ovde mogu da iskažem ono što maksimalno ja mogu da dam kao glumac“, navodi Maksić.

Ipak, uprkos brojnim uspesima, on ostaje čvrsto na zemlji, svestan da su i usponi i padovi sastavni deo života i zanata.

„Ja se izvinjavam unapred, neke uloge će verovatno biti loše, neke će biti možda dobre, ali to je... ja sam običan čovek, smrtnik, pa pošto svi greše, i ja grešim“, zaključio je Maksić u svom prepoznatljivom maniru.

Nagrada „Tatjana Lukjanova“ još jednom je potvrdila da se istinska umetnost najglasnije čuje kroz tišinu onih koji, poput Jova Maksića, govore isključivo svojim talentom i radom.

(Telegraf.rs)