U strogom centru grada, prolazite pored tu svakog dana: Evo gde se prvobitno nalazio čuveni Atelje 212

U srcu Beograda, tamo gde se umetnost oduvek sudarala sa stvarnošću, rođen je jedan drugačiji teatar. Atelje 212, osnovan 12. novembra 1956. godine u skromnim prostorijama zgrade lista „Borba“, nije bio samo novo pozorište – bio je pobuna protiv ustaljenog, protiv klasičnog, protiv granica. Osnovala ga je grupa umetnika, reditelja, glumaca i pisaca, ali mu je dušu i viziju podarila Mira Trailović, žena koja je verovala da scena mora da bude mesto slobode. Već prva predstava, „Faust“, u njenoj režiji, nagovestila je da će Atelje 212 biti prostor u kome se ne igra po pravilima – već se ona iznova stvaraju.

Foto: Telegraf.rs

Preporučujemo

Ime pozorišta, prema jednoj priči, nastalo je po broju stolica u maloj sali – bilo ih je tačno 212. Ali iza tog broja krilo se mnogo više: prostor za ideje koje su tek dolazile, za umetnost koja je tražila svoj glas. Od samog početka, Atelje 212 bio je okrenut novom i hrabrom. Na njegovoj sceni prvi put u ovom delu Evrope izvedena je drama Čekajući Godoa autora Samuel Beket, čime je otvoren put avangardnim piscima poput Žan-Pol Sartr, Ežen Jonesko, Alfred Žari i Žan Žene.

Prvi upravnici bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica, ali je upravo Mira Trailović ubrzo preuzela kormilo i decenijama oblikovala identitet pozorišta, pretvarajući ga u simbol umetničke hrabrosti.

Nova scena i svet otvoren prema Beogradu

Posle prvih godina, Atelje 212 dobija svoj dom u Svetogorskoj ulici, u zgradi koju je projektovao Bojan Stupica. Bila je to scena koja diše – sa pokretnim mehanizmima i krovom koji se leti otvarao ka nebu, kao da i sama želi da pobegne iz zatvorenih formi. Iz te iste ideje slobode rodio se i BITEF, koji je Mira Trailović osnovala 1967. godine. Festival je ubrzo prerastao lokalne okvire i doveo u Beograd najveća svetska imena, poput Living Theatre i reditelja Piter Bruk, čineći grad jednim od centara savremenog teatra.

Predstave koje su pomerale granice

Na sceni Ateljea 212 nastajale su predstave koje nisu samo igrane – već su menjale publiku. Mjuzikl Kosa, premijerno izveden 1969. godine, doneo je duh revolucije i slobode kakav dotad nije viđen. Publika je bila šokirana, ali i očarana – scena je postala mesto istine, bez zadrške. Sličan odjek imala je i rok opera Isus Hristos Superstar, izvedena 1972. godine, u režiji Mire Trailović, sa snažnim glumačkim i muzičkim izrazom koji je ostavio dubok trag.

Decenijama kasnije, predstave poput „Ljubavnog pisma“, koje je doživelo stotine izvođenja, i savremenog komada „Detroit“, potvrđuju da Atelje 212 nikada nije prestao da se menja i traje. Ispred pozorišta danas stoji spomenik Zoran Radmilović u ulozi Kralja Ibija – kao večni podsetnik na glumačku energiju koja je obeležila ovu scenu.

Pozorište koje traje

Kroz decenije, Atelje 212 vodili su brojni umetnici, ali je njegova suština ostala ista – potraga za slobodom izraza. Od skromne sale sa 212 stolica do pozornice svetskog značaja, ovo pozorište nije izgubilo ono najvažnije: hrabrost da bude drugačije. Atelje 212 nije samo zgrada, niti repertoar. To je mesto gde se umetnost ne uklapa – već menja svet.

Upravnici

1956—1959: Radoš Novaković, filmski reditelj i profesor FDU

1959—1961: Bojan Stupica, pozorišni reditelj i autor projekta prve zgrade Ateljea 212

1961—1983: Mira Trailović, pozorišni reditelj, osnivač BITEF-a

1983—1984: Dejan Čavić, glumac, v.d. upravnika

1984—1996: Ljubomir Draškić Muci, reditelj

1996—1997: Nebojša Bradić, reditelj

1997—2009: Svetozar Cvetković, glumac

2009—2013: Kokan Mladenović, režiser

2013—2014: Ivana Dimić, v.d. upravnika, dramaturg

2014—2019: Branimir Brstina, glumac

2019—danas: Novica Antić, književni prevodilac i pravnik

U periodu od 2012. do 2013. vršilac dužnosti upravnika bila je dramaturg Ivana Dimić, koja je vratila dugove pozorišta i tokom čijeg mandata je ono dobilo status ustanove od nacionalnog značaja. Nastavila je da upravlja pozorištem i po odlasku u penziju krajem 2013. godine.

(Telegraf.rs)