"Ako mogu da pomognem – pomoći ću. Ako ne mogu, skloniću se": Ljubiša Ristić o Ateljeu 212

Nakon više od dvadeset godina odsustva sa Radio-televizije Srbije i skoro trideset godina otkako je vodio veliku pozorišnu instituciju, reditelj Ljubiša Ristić ponovo je postao centralna figura kulturne i političke javnosti. Njegovo imenovanje za vršioca dužnosti direktora Ateljea 212 u godini kada ovo pozorište slavi sedam decenija postojanja izazvalo je oprečne reakcije, ali Ristić naglašava da njegov motiv nije lična promocija, već zaštita institucije.

Razlozi dolaska i poziv Grada

Preporučujemo

Gostujući u emisiji „Oko“, Ristić je objasnio da je na ovu funkciju došao na poziv osnivača – Grada Beograda. Jasno je stavio do znanja da nije on taj koji je tražio poziciju:

„Obratili su mi se i predložili da pomognem u rešavanju problema koje imaju beogradska pozorišta. Atelje 212 je važno mesto koje zaslužuje da se svi njime pozabavimo“, izjavio je Ristić.

O „disciplinovanju“ i odnosu prema državi

Iako je Atelje iza sebe imao uspešnu sezonu, Ristić smatra da je sistemski položaj javnih kulturnih ustanova ugrožen. On pravi oštru razliku između umetničkog stvaralaštva i načina na koji se koriste državni resursi:

„Ne mogu se praviti privatna pozorišta za državne pare“, upozorio je reditelj, naglašavajući da država mora čuvati ono što je osnovala.

Na spekulacije da je postavljen kako bi uveo red među umetnike koji su često kritički nastrojeni prema vlasti, Ristić je odgovorio kategoričnim odbacivanjem takvih teza:

„Ma kakvi. Došao sam da disciplinujem vlast“, rekao je, objašnjavajući da je njegov zadatak da natera donosioce odluka da se adekvatno brinu o institucijama, a ne da vrši pritisak na zaposlene.

Lične ambicije i politički teatar

Ristić, koji je u karijeri režirao više od pola veka i osnovao kultni KPGT, tvrdi da više nema šta da dokazuje niti ima potrebu za funkcijama:

„Nemam potrebu da budem na bilo kakvom čelu. Sve što sam želeo u karijeri odavno sam ostvario. Ako mogu da pomognem – pomoći ću. Ako ne mogu, skloniću se.“

Kada je reč o odnosu politike i umetnosti, Ristić, koji je važio za oca političkog teatra na Balkanu, danas povlači jasnu granicu. On kritikuje praksu korišćenja scene za direktan politički aktivizam:

„Politika može da bude tema pozorišta, ali nije njegov cilj. Pozorište nije mesto gde se prave revolucije.“

Posebno je bio kritičan prema obraćanjima glumaca publici nakon predstava u političke svrhe, ističući da je publika jedini razlog postojanja teatra:

„Pozorište postoji zbog publike. Ne zbog glumaca, reditelja ili pisaca. Ljudi dolaze u pozorište da budu zajedno, a predstava je povod njihovog okupljanja.“

Nasleđe KPGT-a i sećanje na prošlost

Prisećajući se pokreta KPGT, Ristić je istakao da je taj projekat bio usmeren na zajedništvo uprkos podelama, te da su se njihove predstave bavile univerzalnim ljudskim sudbinama, a ne pamfletima:

„Naše predstave nikada nisu bile politički pamfleti. Politika je bila tema, ali su u centru uvek bili ljudi i njihove sudbine.“

On se osvrnuo i na teške periode iz devedesetih, sankcije i pritiske da se pozorišni život zaustavi, ponavljajući svoj čuveni princip:

„Predstava mora da se igra. Nema razloga zbog kojeg pozorište sme da stane.“

Odgovor na kritike kolega

Povodom nezadovoljstva dela ansambla Ateljea 212 zbog njegovog postavljenja, Ristić nije želeo da ulazi u polemiku. Naveo je da razume njihove reakcije, ali veruje da su one posledica nepoznavanja njegovog rada i doprinosa. Njegov fokus, kako kaže, ostaje isključivo na budućnosti i ugledu ove kultne beogradske kuće.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)