Od Čubure do besmrtnosti: Životna priča Danila Bate Stojkovića, čoveka kome je svaka predstava bila svečanost

Danas se navršavaju 92 godine od rođenja jednog od najvećih glumaca koje je ova zemlja ikada imala. Danilo Bata Stojković nije bio samo profesionalac; bio je sila prirode koja je na sceni i platnu otelotvorila sve naše strahove, zablude, tvrdoglavost i beskrajnu duhovitost. Od rođenja na beogradskoj Čuburi, 11. avgusta 1934. godine, pa sve do odlaska u večnost, Bata je živeo pozorište onako kako se živi vera – nepokolebljivo i do poslednjeg daha.

Duh Čubure i dom intelektualaca

Preporučujemo

Odrastao je u domu Aleksa Stojkovića, trgovca drvima i ugljem, koji je bio poštovan kao "patrijarh srpske intelektualne elite". Taj čuburski dom bio je utočište za disidente i umetnike, a Bata je od malih nogu, sedeći po strani, upijao razgovore o literaturi, politici i slikarstvu.

Njegov prijatelj, pesnik Matija Bećković, seća se tog vremena:

"Poznavao sam i njegovog oca Aleksu i njegovog brata Živorada. Bata je ličio na Žiku, na koga je pala kasa. Tako se to u njemu sve zbilo, i on je glumio 24 sata. On nije prestajao da glumi ni na sceni, ni van scene. Mislim da je želeo da umre na sceni."

Fanatik discipline i "Pozorišna harizma"

Bata Stojković je važio za neverovatnog perfekcionistu. Svaka predstava za njega je bila "praznik". Pre nego što bi izašao pred publiku, provodio bi sate u garderobi, iščitavajući tekst koji je znao napamet hiljadama večeri.

Dramski pisac Dušan Kovačević, čije je likove Bata oživeo na nezaboravan način, kaže:

"Bata je imao nešto što se zove pozorišna harizma. To je retko, taj dar je redak i to je nešto što vam je Bog dao. Da kad izađete na scenu, svi gledaju upravo u vas. On je ceo svoj život posvetio činjenici da večeras ima predstavu i da mora da bude obučen kao da ide na slavu."

Kovačević dodaje i jednu dirljivu anegdotu o Batinom odnosu prema kolegama i prijateljstvu:

"Na tristotom izvođenju predstave 'Profesionalac', Bata je zamenio rekvizitu i na zlatnom satu ugravirao: 'Mom Diku i mom Dušanu prvom'. Kad je otvorio sat i ugledao to, on je stao i počeo da plače. Pošto je ta scena sama po sebi bila dirljiva, on se sada rasplakao istinski, tako da je Bata morao da ga smiruje."

Lekcije iz teksta i bombonjere

Iako je umeo da bude strog, njegova strogost je uvek izvirala iz ljubavi prema zanatu. Glumac Slavko Štimac, koji je sa Batom radio još kao dete u seriji "Salaš u malom ritu", priseća se njihovog prvog susreta:

"Probamo scenu i Bata kaže: 'Mali ne zna tekst'. Uf, to me je strašno pogodilo! Kako ne znam tekst, znao sam ga savršeno. Kasnije je shvatio šta je uradio, došao je i rekao: 'Izvini, molim te, Bato'. Od tada, svaki dan mi je donosio bombonjeru na snimanje."

Ogledalo naših kompleksa

Neki kažu da je Bata Stojković kroz likove poput Ilije Čvorovića u "Balkanskom špijunu" ili Lakija Topalovića u "Maratoncima", anticipirao naše kolektivne komplekse. On je pokazao kako u svakom "malom čoveku" čuči čitavo čovečanstvo, sa svim svojim kontradiktornostima.

Glumica Branka Petrić, njegova bliska prijateljica, ističe njegovu direktnost i specifičan humor:

"On je stvarno bio sejač velikih oluja. Znao je da bude tako duhovit, a tako tačan. Recimo, u društvu, vidi neku slatku devojku kako grčevito drži tašnicu, pa joj kaže: 'Gospođice, pa opustite malo tu vašu tašnicu. Niko vam neće uzeti to što držite među nogama'."

Poslednji naklon

Bata Stojković nas je napustio 2002. godine, samo mesec dana nakon što je, već teško bolestan, odigrao svoju poslednju predstavu pred studentima u Ljubljani. Svedoci kažu da su u prvom redu sedeli lekari, ne verujući da čovek u takvom stanju može izdržati takav napor.

Govorio je da se "boji šaptača u pozorištu" i da njegove prihode zna samo "Mile iz bifea Ateljea 212". Njegova jedina ambicija bila je pozorište. Danas, 92 godine nakon njegovog rođenja, ostaje nam sećanje na glumca koji je, kako je sam govorio, "čistio ulogu kao što se čisti stan – ne jednom za svagda, već svaki dan iznova".

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "Oko magazin")