Stojanović: Trebalo bi da napišem duodramu o Tesli i Pupinu

Dramski pisac Dušan Stojanović rekao je da planira da napiše duodramu o Nikoli Tesli i Mihailu Pupinu, da ceni rad glumca Miloša Bikovića i smatra da je Nebojša Glogovac bio talenat kakav se rađa jednom u 200 godina.

Stojanović je rekao Tanjugu da bi duodrama o dva srpska naučnika bila inspirisana njihovim poslednjim susretom, za koji se veruje da se dogodio pred kraj Pupinovog života 1935. godine, a posebno ga intrigira priča da su se Tesla i Pupin tada pomirili i razgovarali o temama koje danas ostaju nepoznate.

Preporučujemo

''Razmišljam šta je moglo da ih muči, posebno imajući u vidu da je Tesla u svojoj autobiografiji predvideo mnoge stvari koje se danas dešavaju. Kada se to pročita, neke njegove misli deluju gotovo zastrašujuće'', ocenio je pisac.

Stojanoviću se čini da je Tesla smatrao da čovečanstvo još nije bilo spremno za znanje koje su on i Pupin mogli da ponude.

Kako je rekao, radnju duodrame bi smestio u mart 1935. godine, u vreme njihovog poslednjeg susreta, neposredno pre Pupinove smrti.

''Voleo bih da radnju smestim u 10. ili 11. mart, kada su se oni sreli, a Pupin je preminuo 12. marta. Zanimljivo mi je da je upravo 12. marta, mnogo ranije u životu, krenuo brodom za Ameriku, a tog istog datuma se njegov život završio. Ne pridajem tome simboliku, ali mi je taj podatak ostao upečatljiv dok sam čitao njegovu autobiografiju 'Od pašnjaka do naučenjaka''', rekao je Stojanović.

Dodao je da bi želeo da kroz njihov razgovor prikaže i istorijski trenutak u kojem se tada nalazila Kraljevina Jugoslavija, nakon atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju.

''Pupin je celog života želeo da pomogne srpskom narodu i stvaranju bolje države. Na kraju je gledao kako se sve ono za šta se borio urušava pred njegovim očima. Zanimljivo mi je da zamislim da mu u tom trenutku dolazi Tesla, koji ga je tokom života upozoravao da bi možda bilo važnije ulagati u napredak čovečanstva'', rekao je Stojanović.

Stojanović je rekao da je ideja za dokumentarac o rok bendu “Atomsko sklonište” nastala spontano tokom boravka u Puli, dodajući da će, pored filma, biti snimljena i serija kako bi bila ispričana kompletna priča o bendu koji ove godine obeležava pola veka postojanja.

''Film će trajati između 50 i 60 minuta, dok će serija imati nekoliko nastavaka, jer sve ono što su oni stvarali zaslužuje mnogo više prostora“, rekao je Stojanović.

Govoreći o značaju benda, ocenio je da je Atomsko sklonište kroz svoje pesme dosledno upozoravalo na opasnosti rata, nuklearnog naoružanja, zagađenja životne sredine i drugih društvenih problema koji su, kako je rekao, i danas aktuelni.

„Drago mi je što sam imao priliku da radim sa ljudima koji su me podržali u prethodnim projektima. Nadam se da će muzika Atomskog skloništa nastaviti da otvara vrata mladim generacijama i da će ih podstaći da stvaraju nešto svoje u vremenu koje dolazi“, rekao je autor.

Stojanović izjavio je da je, pišući knjigu o Draganu Nikoliću, nastojao da glumca predstavi onako kako su ga doživljavali njegovi prijatelji i najbliži, istakavši da je Nikolić bio umetnik čija ličnost i senzibilitet nisu u potpunosti mogli da se sagledaju samo kroz njegove filmske i pozorišne uloge.

Kao autor biografije "Dragan Nikolić - Sanjao sam", Stojanović je ocenio da glumac nije ostvario jednu od svojih najvećih profesionalnih želja, da snimi film "Kad su cvetale tikve" po romanu Dragoslava Mihailovića.

''To je bila uloga koju je najviše želeo. Nažalost, film nikada nije snimljen i mislim da je naša kinematografija ostala uskraćena za jedno veliko delo. Ono što danas postoji samo delimično pokazuje kako je on doživljavao svet i kakav je umetnik bio'', rekao je Stojanović.

Prema njegovim rečima, Nikolić je privatno bio čovek koji je izbegavao da bude u centru pažnje, ali je uvek nalazio način da pomogne drugima.

''Okupljali smo se u jednom malom lokalu u Nevesinjskoj ulici, blizu njegovog i Mileninog doma. Dolazili su uglavnom ljudi iz kraja, uz nekoliko njegovih najbližih prijatelja poput Bore Todorovića i Gorana Sultanovića. Razgovaralo se o životu, umetnosti i kulturi, a ne samo o filmu'', rekao je Stojanović.

Radeći na knjizi "Život iza zavese" o Zoranu Radmiloviću, Stojanović je želeo da prikaže glumca kao izuzetno obrazovanog, duhovitog i studioznog umetnika, čiji rad i razmišljanja često nisu bili dovoljno prepoznati.

Stojanović je rekao da su Radmilović i Bora Todorović, kada bi se našli zajedno, stvarali atmosferu koja je i van pozorišne scene podsećala na predstavu.

''To su bile čitave predstave kada sedite sa njima. Možda se deo te energije i danas može naslutiti u bifeu Ateljea 212. Gde god bi se pojavili, nastajala je neka nova predstava'', rekao je Stojanović.

Govoreći o Radmilovićevom radu, istakao je da je iza njegove glumačke lakoće stajala velika posvećenost.

„Malo ko je video koliko je studiozno radio. Imao je mali vojnički krevet na kojem se odmarao između rada, a oko njega su bile knjige iz arhitekture, tehnike i drugih oblasti koje se ne bi očekivale kod jednog glumca. Bio je poliglota, poznavao je više jezika i o svakoj temi govorio je sa ozbiljnim znanjem“, rekao je Stojanović.

Radmilović je pred kraj života bio razočaran stanjem u pozorištu i želeo je da uspori tempo rada, rekao je Stojanović.

''Želeo je da igra manje, možda jednu predstavu mesečno, da predaje na akademiji i da se ne udalji potpuno od umetnosti. Bio je razočaran mnogim stvarima koje su se dešavale u pozorištu“, rekao je Stojanović.

Prema njegovim rečima, glumci su izuzetno senzibilni ljudi koji za svaku ulogu prolaze dug i studiozan proces pripreme, ocenjujući da se njihov rad danas često ne razume dovoljno, uprkos velikom trudu koji ulažu.

Kao primer izdvojio je Miloša Bikovića, za kojeg je rekao da izuzetno ceni njegov rad i profesionalni odnos prema poslu.

“Retko ko razume sa čim se sve on suočava na dnevnom nivou. To jeste njegov izbor, ali nisam sreo čoveka koji sa toliko posvećenosti i mirnoće nosi sve obaveze koje ima“, rekao je Stojanović.

Govoreći o glumačkom pozivu, ocenio je da je glumac „veoma nežno biće“, koje u sebi nosi svako iskustvo kroz koje prolazi.

„Glumac mora da uđe u nečije cipele, da razume svaki detalj života lika kojeg tumači, od načina na koji razmišlja do boje cipela koje nosi“, rekao je Stojanović.

Podsetio je i na Nebojšu Glogovca, ocenivši da njegova generacija nije bila u potpunosti svesna veličine njegovog talenta dok je bio među njima.

„Tek kada ostanete bez takvog umetnika shvatite koliko je bio veliki. To je talenat koji se pojavi jednom u sto ili dvesta godina, i koji neprimetno nosi celo pozorište na svojim leđima“, rekao je Stojanović.

Dodao je i da savremeni način života utiče na odnos publike prema umetnosti, ocenjujući da se izgubila pažnja i poštovanje prema glumcima i pozorištu.

''Najtužnije mi je kada usred predstave zazvoni telefon ili kada neko pogleda u ekran. Glumac na sceni daje sebe publici, a najmanje što možemo da uradimo jeste da mu posvetimo punu pažnju i isključimo telefon na sat ili dva'', rekao je pisac.

Stojanović smatra da se promenila percepcija umetnosti i da ljudi danas sve manje vremena posvećuju kulturnim sadržajima.

''Kao da nema vremena za umetnost. Nekada se u pozorište odlazi samo da bi se reklo da se bilo, a ne da bi se nešto doživelo i ponelo sa sobom. Ipak, ako makar jedan čovek iz sale izađe bogatiji za neko iskustvo ili razmišljanje, onda umetnost ispunjava svoju svrhu'', zaključio je Stojanović.

(Telegraf.rs/Tanjug)