Naučite sve tehnike pregovaranja

Strah od posledica mogućeg razgovora raste sa zamišljenom, psihološkom visinom postavljene barijere. Prekid dugogodišnje veze ili braka, nezadovoljstvo statusom na poslu, zaoštravanje odnosa unutar porodice… samo su neke od tema kojih se užasavamo i bojimo se da bi razgovor o njima mogao bitno da promeni naš život. Umesto da zaronimo u dubinu problema, jedan dan procenjujemo da je za to prerano, drugi dan da je prekasno i radije biramo ćutanje.

Kako započeti raspravu o onome što nas muči i preživeti? Stručnjaci predlažu taktiku zvanu ''treća priča'', što znači da priču, odnosno problem treba staviti u kontekst.

Prva priča predstavlja naš pogled na problem ili sukob i uglavnom se može sažeti u rečenicu Ja sam u pravu, on / ona / oni greše. Druga priča je gledište druge osobe, koja kaže isto: Ja sam u pravu. Treća priča sinonim je za početak razgovora koji će nam omogućiti da se složimo o tome da imamo problem, da ga definišemo i o njemu pričamo, umesto da se samo branimo ili vičemo jedni na druge. U čemu je trik? U jednoj jedinoj reči - drugačije.

Ni napad niti obrana, nego slušanje

Naravno, opisani scenario je idealan i samo ponekad moguć. Nažalost, nezavisno od toga koliko smo pažljivo načeli neku osetljivu temu, u stvarnosti će se češće dogoditi da nas druga strana napadne, a retko će se desiti da se odmah složimo. Ipak, i tome može da se doskoči pod uslovom da pažljivo slušamo ono što nam druga strana govori. Odbrambeni stav osobe s kojom raspravljamo o nečemu ne možemo da odagnamo ako na pritužbe odgovorimo istim, odbrambenim mehanizmom ili negiranjem.

Iako ćemo, na primer, na partnerov zaključak: Kažeš da ti ne pomažem dovoljno u kućnim poslovima, a ne shvataš da je tvoje kriterijume nemoguće zadovoljiti i da je s tobom nemoguće živeti najpre poželeti da se izvrištite, a onda sve negirate, to nije najbolji put. Mnogo je bolje da pokušate da iz te izjave izvučete ono što je bitno i da ogolite problem rečima: Dobro, sad imamo dva problema - jedan su kućni poslovi, a drugi tvoj osećaj da je sa mnom teško živeti. Možemo da razgovaramo o drugom, koji je ipak malo veći?

Ta rečenica se potpuno uklapa u taktiku treće priče i njome ćemo podstaći sagovornika da iznese svoja osećanja i kaže šta ga muči. Kad mu to dopustimo i raščistimo osećanja, možemo da se vratimo prvom problemu zbog kojeg je svađa i započela, raspodeli kućnih poslova.

Pokažimo sagovorniku da ga cenimo i poštujemo

Uvažavanje je preduslov svake rasprave i upravo ono sprečava da se razgovor pretvori u dranje u kojem svako priča svoje. Teško je, naime, ljutiti se na osobu koja pažljivo sluša šta želimo da joj saopštimo jer je pokazala poštovanje, zadovoljivši tako dve osnovne psihološke potrebe sagovornika. To ne znači da jedna ili obe osobe uključene u raspravu neće biti ljute ili povređene onime što će čuti, ali kad i to verbalizuju, velike su šanse da će problem biti rešen.

Neutralni okvir koji omogućava treća priča može se napustiti kad osetimo da smo uspeli da uspostavimo dijalog. Tada sagovorniku možemo da kažemo šta je nama važno, kako se mi osećamo. Samo slušajući, naime, nećemo rešiti problem - u razgovoru treba da iznesemo i svoje viđenje i svoje potrebe.

Sve opisano nije garancija da će veza od tog trenutka uploviti u mirnu luku i da će biti idilična. Samo otvaranje dijaloga i razgovor, upozoravaju psiholozi, neće poništiti nerazumevanje ili neuvažavanje i ne mogu da uklone sve probleme. Ali, s druge strane, alternative nema: razgovor je uvek dobar početak i preduslov da bi se bilo šta promenilo.

(Biljana Tasić)