KREMACIJA: Da li ste za ili protiv hrišćanskog spaljivanja?

Dok su mnoga pitanja u društvenom životu otvorena, smrt je oduvek bila tabu tema. Tako je i u religioznom svetu, pa se ne čuju jasni stavovi od strane crkvenih velikodostojnika o kremaciji.

Preporučujemo

Spaljivanje tela preminulih prisutno je vekovima, u mnogim narodima, ali u Srbiji taj metod sahranjivanja i nije baš popularan. Delom i zbog ukorenjenog mišljenja da se to protivi hrišćanskim načelima.

A šta je zapravo istina? Biblija ne daje nikakavo posebno učenje o kremaciji. U Starom zavetu ima primera ljudi koji su bili spaljeni ljudskih kostiju koje su izgorele, ali to nisu primeri kremacije.

Zanimljivo je zapaziti da u Drugoj knjizi o  Carevima  stoji da spaljivanje ljudskih kostiju na oltaru srknavi oltar. U isto vreme, Stari zavet nigde ne daje zapovest da ne sme da se spali umrli, niti povezuje bilo kakvo prokletstvo ili sud nad onim koji je kremiran.

Kremacija se praktikovala u biblijsko vreme, ali ne i među Izraelcima ni novozavetnim vernicima. U kulturama biblijskog vremena uobičajeni način da se sahrani mrtvac je bilo ostavljanje tela u grobnici, pećini ili u zemlji. Iako je sahrana bila uobičajena praksa Biblija nigde ne daje zapovest da je to jedini način da se sahrani telo.

Iz priloženog vidimo da apsolutno nigde nema zabrane kremacije u biblijskim zapovestima, ali neki vernici se ipak suprotstavljaju praktikovanju kremacije na osnovu toga da Bog neće moći da im vaskrsne telo ako ono bude spaljeno.

Međutim, činjenica da je telo bilo kremirano ne znači da je Bogu teže da vaskrsne to telo. Tela hrišćana koji su umrli pre hiljadu godina, do sad su se pretvorila u prah. Kao što je za sve novine potrebno veliko vreme, tako se i Crkva prilagodila novoj "kulturi sahranjivanja" postepeno.

- Rezerve prema kremaciji su bile razumljive, jer je to bio prethrišćanski običaj. Obnovljen je od deklarisanih ateista, mnogi među njima su sebe smatrali prosvetiteljima i bogoborcima. Želeli su, između ostalog, da napakoste veri. “Slobodni zidari” su na svom opštem kongresu u Napulju, pre sto pedeset godina, formulisali kremaciju kao sredstvo borbe protiv Crkve. Među strasnim današnjim zagovornicima spaljivanja upokojenih su i novopagani, kojih je sve više u industrijskim zemljama, ali i u Rusiji. Pozivaju se na prethrišćanske religijske kultove, upražnjavane kod Kelta, Germana, starih Grka i Slovena. Gotovo da nema zemlje sa hrišćanskom većinom stanovništva, gde sekularizacija nije daleko odmakla. Država se odvojila od dominantne religije zemlje i garantuje verska prava svim pojedincima. Veronauka u javnim školama je često fakultativan predmet. Tamo gde je obavezna, nema nikakve garancije da će učenik kasnije postati vernik - piše Živica Tucić u svom autorskom tekstu za NIN na ovu temu.

- Stari Rimljani voleli su da budu sahranjeni kraj puteva. Želeli su da imaju spomenik sa natpisom ko su bili, koliko su poživeli, katkad i koga su na zemlji ožalošćenog ostavili. Još u to vreme je bilo spaljivanja telesa pokojnih, smatralo se da se time umrlima pomaže da im se duša razdvoji od tela. Predaja tela zemlji bila je manje „otmena”, uz to, postojala je opasnost, smatralo se, da se pokojnik povampiri i živima zagorča život. Jevreji, stari i današnji, nisu predvideli molitveni obred za kremirane. Spaljivanje se smatralo skrnavljenjem svih moralnih zakona. Izuzetak su oni koje je požar sažegao, ili su postradali u nacionalsocijalističkim krematorijumima. Muslimani takođe ne dopuštaju spaljivanje umrlih, dok je kod Indusa to oduvek bila praksa - nastavlja Tucić.

Karlo Veliki je 784. naredio strogu zabranu i kažnjavanje tadašnjih povremenih kremacija. Sabor u Albi, gotovo pet vekova kasnije, bio je prinuđen da ovu zabranu ponovi. Na pravoslavnom Istoku sahranjivanje u zemlju nije imalo nikakvu alternativu. Groblja su smatrana svetim mestima. U njima nije mogao da nađe pokoj utopljenik, samoubica, nekršteni ili jeretik. Za njih nije bilo ni opela niti pomena.

Francuska revolucija donosi preokret. Ona naređuje da se pokojnici imaju kremirati, iako tadašnje metode nisu bile pogodne i brze kao potonje. Već sto godina kasnije po Evropi je bilo nekoliko krematorijuma, koji su radili uz državnu dozvolu, ali i oštro protivljenje crkve. Na početku 19. veka bilo ih je na starom kontinentu već gotovo sto, a u Americi tridesetak. Srbi nisu želeli mnogo da zaostanu. Dr Vojislav Kujundžić je 1904. osnovao „Udruženje krematista – Oganj”. Pesnik Zmaj-Jova Jovanović preporučivao je spaljivanje iz higijenskih razloga.

Danas, zagovornici kremacije tvrde da se njome štiti čovekova prirodna sredina i da se zauzima mnogo manje gradskog zemljišta. Higijenski razlozi im se čine još važnijim, jer se ne truju podzemne vode. N

Takođe, kremacija je za rodbinu pokojnika mnogo jeftinija, nema skupocenih sanduka i opreme, zakupljivanja skupih grobnih mesta, podizanja spomenika i neprestanog održavanja grobova.

U pravoslavlju se  danas obično ističe da protiv kremacije nema teoloških prepreka, ali da je ona, pak, u protivnosti sa hrišćanskim običajima. Pravoslavni sveštenici na Zapadu će odslužiti opelo, obično ne pitajući na koji način će se obaviti sahrana.

U zemljama sa pravoslavnom većinom i tradicijom, među kojima je i naša, može se uskratiti opelo ako je pokojnik izričito zahtevao da bude spaljen. Molbu za opelo onoga kome sledi kremacija, podnosi crkvi rodbina. Uz odgovarajući akt, sa pečatom i datumom, sveštenik, koji treba da obavi opelo, molbu preko nadležnog arhijerejskog namesnika dostavlja episkopu.

Molba, u međuvremenu, predstavlja više obaveštenje nego traženje, crkva, dakle, vodi evidenciju i izuzetno retko dolazi do odbijanja. Kako je vremena malo da se detaljnije razmotri svaki slučaj, sveštenik obavi opelo, imajući opravdanje da je molbu prosledio višoj crkvenoj instanci.

U SPC se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadanje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva.

Posle svega pročitanog, da li ste za ili protiv hrišćanskog spaljivanja?

(Telegraf.rs)