SPOJIO IH RAT: Mladić iz Ruande ima 23 godine, a 24 dece!

Žan Klod Nkusi ima 23 godine i 24 dece. Nije ih dobio mlad, niti ona imaju njegove gene. Žan Klod, kao i mnogi drugi mladi ljudi iz te nasiljem razorene zemlje, "veštački" je otac 24 dece. Jedino što im je zajedničko je - svi su preživeli genocid u kojem je 1994. godine ubijeno oko 800.000 ljudi, piše Si-En-En.

Preporučujemo

Žan Klod pripada etničkoj grupi Tutsija i član je organizacije Savez studenata žrtava genocida (AERG), čiji je “zaštitni znak” akcija pomoći žrtvama stvaranjem "veštačkih porodica".

Organizaciju je 1996. godine osnovalo 12 studenata Univerziteta u Ruandi, a danas ta organizacija broji više od 43.000 studenata i srednjoškolaca te male afričke države.

AERG stvara "veštačke porodice" od svojih članova, na osnovu teritorijalne pripadnosti nekom fakultetu ili školi. Novoformirana "porodica" sastaje se i demokratski bira "oca" i "majku" iz svojih redova.

Iako te "porodice" ne žive zajedno, međusobno se pomažu kad je reč o finansijama i drugim pitanjima. Danas širom Ruande postoje stotine "veštačkih porodica".

- U Ruandi smo svi nekad imali velike porodice, ali je u vreme genocida mnogo ljudi pobijeno... zato stvaramo "veštačke porodice" - da bismo se vratili uobičajenim životima. To je zbog istorije - kaže jedan od koordinatora Organizacije Danijel Tujizere za CNN. Zato i danas u Ruandi možete da nađete čoveka koji je otac 25 dece.

Nacionalna koordinatora AERG Konstantin Rukundo objašnjava da je koncept proizašao iz osnovnih potreba.

- Potreban vam je neko ko će o vama brinuti, kaže ona, objašnjavajući da je cilj da te porodice - kao i sve druge - brinu o svojim članovima doživotno.

Prema procenama Unicefa, 95.000 dece ostali su siročići zbog genocida. Čak 75 odsto njih svedoci su ubistava i ranjavanja, a mnogi su i lično žrtve nasilja i silovanja.

Njihovi problemi u Ruandi nastavljeni su i posle 1994. godine. Do 2001, procenjuje se da je 264.000 dece iz Ruande izgubilo jednog ili oba roditelja zbog side, bolesti koja se delimično proširila zbog masovnih silovanja kao “oružja” u ratu.

Ta deca i danas, uglavnom, pate jer su siromašna, često beskućnici, sa traumama i nerešenim pravnim statusom. Zemlja koju su posedovali njihovi roditelji oduzimana je posle njihove smrti, a mnogi mladi tada su bili premladi da bi potraživali zemljište.

Kelsi Finegan, koja se bavi problemima preživelih u genocidu, kaže da tu decu, danas mlade ljude, u različitim aspektima života prate različite traume: "Mnogi imaju problem sa učenjem, sa održavanjem veza, probleme sa drogom i alkoholom."

Kevin Mugina je 21-godišnjak koji je i sam član jedne "veštačke porodice" i kaže da mu to pomaže da se izbori sa svojim osećanjima.

- Neki ljudi bili su veoma besni. Neka deca i danas su u šoku - kaže on, primećujući da porodica pomaže razgovorom i kontrolom osećanja - kako bi u miru živeli sa susedima.

Avgustin Nsengijumua ima 27 godina i kaže da i dan danas zove svoju “veštačku” majku “za svaku sitnicu” - kad mu fali olovka ili ostane bez sapuna.

Nkusi, 23-godišnji "otac" 24 dece, mlađi je od nekih svojih "potomaka". Kaže za CNN da očinstvo nosi veliku odgovornost.

- Morate da znate svaku situaciju u kojoj su vaša deca - da li jedu, uče, kako žive svaki dan. Ako je jedno dete bolesno, moram to prvi da saznam - kaže Nkusi.

Njegova “deca” smislila su mu i nadimak - Urumuri, što u prevodu otprilike znači: "onaj koji donosi svetlost".

(Telegraf.rs / Tanjug)