40 GODINA OD VARIOLE VERE: Kad je Šerbedžija za flašu viskija pobedio boginje!

Sve je počelo 1972. kada je Albanac iz Đakovice Ibrahim Hoti otišao na hadžiluk u Meku, odakle se vraća zaražen nepoznatom bolešću. Premeštan sa mesta na mesto na kraju umire na infektivnom odelenju klinike u Beogradu, a zaraza se širi. Kada su "odgovorne strukture" najzad shvatili da se radi o bolesti koja se smatrala iskorenjenom, već je bilo kasno.

Vama mlađima ovo liči na kratak rezime kultnog domaćeg filma "Variola vera" iz 1982. godine, ali je samo deceniju ranije, tačno četrdeset godina od danas, predstavljalo surovu realnost u bivšoj SFRJ.

Upravo je film Gorana Markovića sinonim za epidemiju koja je u tadašnjoj zajedničkoj državi odnela 35 života, a pojedini likovi, poput upravnika beogradske Opšte bolnice Čole, kojeg u filmu tumači Rade Marković, ili dr Grujića, čiji je lik briljantno odigrao Rade Šerbedžija, ostali su u pamćenju generacija kao akteri filmske verzije ove velike ljudske drame.

A kako je to izgledalo u stvarnosti, daleko od kamera...

Ništa nije ukazivalo na to da će se tog proleća 1972. senka strašne epidemije za samo nekoliko dana nadviti nad celom Srbijom, Jugoslavijom, Evropom.

- Niko od lekara tako nešto nikada nije video. U školi smo učili po jednu rečenicu o Varioli! Niko nije verovao da će nekoliko slučajeva, koliko ih je bilo u početku, prerasti u veliku epidemiju. Opšti haos počeo je 20. marta. Infektivna klinika se tako brzo punila da nismo imali gde da smestimo ljude, kreveti su bili na hodnicima. Grobari koji su tu radili su takođe zatvoreni sa nama, da nam se nađu, valjda, priseća se za Telegraf.rs medicinska sestra sa Prve hirurške klinike Dušanka Stupar, koja i dan danas pamti jednu upečatljivu scenu:

- Nikada neću zaboraviti, videla sam dvoje kako se ljube na ulici. Njoj je lice bilo crveno od brade, a policija im je prišla i silom ih uvukla u krug bolnice. Svako veče je neko umirao, gledali smo kako ih pakuju u vreće - kaže sestra očevidac i dodaje da je broj žrtvava bio daleko veći nego što je zvanično prikazano!

Inače, zvanične statistike kažu da je 18 miliona ljudi u SFRJ bilo vakcinisano, 175 zaraženo, a 35 je umrlo. Ta brojka je od strane tada aktivnih zdravstvenih radnika bila poricana, ali je "neko odozgo" odlučio da, valjda zarad panike, ne prikaže stvarno stanje.

Još jedna kontroverza vezana je za ovaj slučaj. Dok zvanična verzija kaže da je virus u ondašnju Jugoslaviju doneo iz Meke hodočasnik Ibrahim Hoti, drugi ističu da je prva žrtva epidemije i virusonosilac bio izvesni Ljatif M. iz Novog Pazara.

- Koleginica Dušica i ja krenule smo kući iz dežurstva i vratili su nas jer je Ljatif stigao u bolnicu. On ništa nije imao po koži, ali je ona bila čudne boje, sivkasta. Priključila sam ga na infuziju i pukla mu je vena. Umro je 11. marta, tek tada je počelo da se šuška o Varioli. Nekoliko dana kasnije njegovo telo je ekshumirano - nastavlja svoju priču sestra Dušanka.

Ista kobna sudbina je kasnije snašla i Dušicu Spasić, Dušankinu koleginicu i prijateljicu - koja se inficirala i umrla u teškim mukama, praktično slepa, jer su joj od bolesti popucali kapilari u očima.

- Sutradan su došli po mene. Kada su me dovodili u karantin koji je bio u motelu "Hiljadu ruža" nisam znala šta se dogodilo, rekla sam im "javite Dušici da izađe samo da mi mahne“. A onda su mi rekli da je umrla. Onesvestila sam se. Bilo je to 23. marta. Zatvorili su me u karantin, gde sam ostala do 1. maja. Dušicu su sahranili noću, kao i ostale! Dok su nas prevozili iz Prve hirurške u "Hiljadu ruža", svi su se sklanjali, kao da smo gubavci - priseća se Dušanka.

Dušanka je sve vreme u karantinu vodila dnevnik. Na kraju ga je jedva iznela, i to sakrivenog u donjem vešu. A posle karantina išlo se podno Avale, na neku vrstu rehabilitacije.

- Moji roditelji su to jako teško podneli. Ljudi nisu hteli posle njih u lift da uđu. - kaže sagovornica Telegrafa.

Ipak, Dušanki se u tim odsudnim trenucima, dok je ležala u karantinu, dogodila i jedna lepa stvar - zaljubila se u kolegu kojeg zbog maske nije videla, samo mu je čula glas.

- Bial je to ljubav na prvi pogled. On se čak dobrovoljno prijavio da ide u Hiljadu ruža kada su me prebacivali. Kada sam se treći put vratila u karantin, on je skinuo kukuljicu i rekao: "Umrećemo zajedno!". Bili smo u vezi još dugo posle toga - otkriva nam Dušanka Stupar.

Sa Dušankom je radio i anesteziolog, tada dežurni lekar u Prvoj hirurškoj bolnici, dr Jugoslav Pantić, koji je i sam bio zaražen.

- Bio sam dežuran te noći, i u nekom momentu legao da odmorim, kada je sestra došla po mene, jer nisu bili sigurni šta je pacijentu koji je stigao sa Kosova. Zbog unutrašnjeg krvarenja mislili su da je čir, iako se već pričalo o Varioli. Kada sam se nagnuo da ga pregledam, on je izdahnuo. Znao sam da sam zaražen, jer Variola se prenosi vazduhom. Više se nisam vraćao kući, kako ne bih zarazio porodicu - pamti dr Pantić veče kada je prvi pacijent preminuo od Variole vere i dodaje da je više grešaka tada napravljeno.

- Epidemija je počela mnogo ranije, ali se o tome ćutalo, jer je bio mart, dakle pred početak turističke sezone. Tada se mnogo putovalo u rizične zemlje, a ljudi se nisu vakcinisali. Mislim da je ćutanje bilo više politička nego odluka zdravstvenih organa - smatra dr Pantić.

Čitava sela, za koja se smatralo da su potencijalno zarazna, opkoljena su vojskom, 10.000 ljudi bilo je u izolaciji. Kretanje je bilo ograničeno, kao i izlazak iz zemlje. Ljudi su pokušavali da pobegnu iz karantina, oboleli, sa plikovima, u groznim bolovima, sa visokom temperaturom i oni sa teškim oblikom krvarenja iz svih organa. Svako se svakog bojao. Strah, panika i redovi za vakcinu paralisali su Beograd.

Dr Pantića spasila je sreća. Deset godina ranije, dok je bio u vojsci u Sloveniji, vakcinisao je svoje kolege jer se očekivao dolazak delegacije iz zemalja u kojima se znalo da je Variola česta. Vakcinisao je i sebe. Deceniju kasnije taj potez mu je spasao život, jer je zaražen samo "srednjim" oblikom boginja.

- Epidemija Variole vere je ujedno veliki uspeh i velika mrlja zdravstva. Uspeli smo da, koliko je to bilo moguće, iskontrolišemo situaciju, ali činjenica je da je epidemija počela mnogo ranije nego što je zvanično proglašena - kaže za Telegraf.rs dr Pantić.

Epidemija je zvanično trajala do 30. aprila, kada je "dekretom" proglašeno odjavljivanje. Neki tvrde, da bi se spasila turistička sezona na hrvatskom primorju. Upravo zbog te političke igre, opravdano se sumnja da je obolelih bilo više nego što je zvanično zavedeno. 

Izolovani virus danas se, zvanično, čuva u samo dve laboratorije u svetu: u jednoj američkoj i u jednoj ruskoj.

(Dejana Pakledinac)