NIKADA NISAM NAŠLA GROB SVOG DETETA: Rekli su mi da mi je sin umro, a stigao mu je poziv za vojsku!

Dvadeset punih godina je prošlo od kada se Jelica S. iz Požarevca porodila u svom rodnom gradu. Dvesta četrdeset meseci je prošlo od kada joj je rečeno da joj je dete preminulo na Institutu za majku i dete u Beogradu. Sedam hiljada i sto sedamdeset dana ova majka ne zna gde je grob njenog deteta. Punih 172.320 sati provedenih sa mišlju o preminulom detetu i milion puta više nada da je vest koja joj je saopštena ipak lažna.

Preporučujemo

Priča Jelice S. slična je iskustvima svih nesrećnih majki koje su spletom čudnih okolnosti ostale bez svoje dece, ali sa jednom velikom razlikom - onaj ko je vodio njenu dokumentaciju "baš nije pazio", jer se datumi i te kako ne poklapaju.

Jelica je sedmog oktobra 1994. godine rodila muško odojče u Požarevcu, koje je zbog lošijeg zdravstvenog stanja prebačeno za Beograd, na Institut za majku i dete Novi Beograd. Posle mesec dana lečenja saopšteno joj je da je beba preminula. Za punih mesec dana Jelici je tek jednom dozvoljeno da vidi svoje dete, i to sa terase klinike, kroz staklo!

- Telo preminule bebe nisu dali da vidimo, a na naš usmeni zahtev da se odradi obdukcija tela dobili smo usmeno obećanje za to, i još informaciju da će Institut preuzeti obavezu organizovanja sahrane koju će odraditi gradska kapela, a u zajedničkoj grobnici, što piše i na istoriji bolesti bebe izdate nam mnogo kasnije da je dete sahranjeno od strane kapele - priseća se Jelica događaja od pre dvadeset godina koji je zapečatio njen kasniji život.

- Otpusnu listu za bebu smo dobili tek u januaru 1995. godine, a obdukcioni nalaz u maju iste godine. Nelogičnosti tek tad počinju jer na tri papira izdata u istom danu stoje tri datuma rođenja - 7. oktobar što i jeste datum rođenja, zatim 17. oktobar i 8. novembar, što je u stvari datum smrti - počinje priču o nedoslednostima u dokumentaciji Jelica.

Godine su prolazile i Jelica se nije mirila sa vešću o smrti svoje bebe. Uprkos svakodnevnim obavezama i odgajanju dece koja su na svet došla kasnije, kao i borbom za njihovo kvalitetno odrastanje, bila je uporna u tome da sazna šta se zapravo dogodilo.

Iako uporna, do pojedinih papira koje je trebalo da dobije još davne 1994. godine nije mogla da stigne. Kao da se radilo o najvećoj državnoj tajni.

- Tek 2009. godine su mi prvi put dostavili potvrdu o smrti bebe na moj telefonski poziv jer sam tražila kopije dokumenata sa odeljenja gde je beba lečena. Iako sam imala papir na kome piše da je beba sahranjena od strane gradske kapele, obaveštenje opštine upravi groblja, obratila sam se za informaciju gradskoj kapeli JKP Beograd o izvršenoj sahrani i dobila potvrdu da to nisu uradili - nastavlja svoju priču Jelica.

Međutim, samo godnu dana kasnije, ova Požarevljanka dobija u svom gradu izvod rođenih svog deteta na kome nema upisa da je dete preminulo, a onda dobija i poziv za vojsku i rešenje da je dete punoletno te stiče pravo za glasanje.

Sprovodnicu leša, koja se izdaje uz odobrenje oba roditelja (koju Jelica i njen suprug nikada nisu potpisali) dobila je tek pre nekoliko godina, i uz to i dokument da je telo deteta ipak preneto u njihovo mesto življenja, nadomak Požarevca. Nijedno groblje nema potvrdu o sahrani tog dečaka.

Jelica zbog ovoga veruje da je njeno dete živo i zdravo. Živi za dan kada će se cela afera o krađi dece u Srbiji završiti, i nada se da će imati priliku da svog sina zagrli i poljubi, da mu kaže "sine" i podari svu majčinsku ljubav koju gaji godinama.

Dokle se stiglo u razrešavanju najsurovije afere, krađe dece u Srbiji?

Vladimir Čičarević, predsednik Udruđenja roditelja nestalih beba Srbije kaže da je jako razočaran načinom na koji se jedan od najvećih problema rešava. Zgrožen tempom i dinamikom kojima se pristupa ovom vidu kriminala, Čičarević podseća da se ovde radi o više od deset hiljada ukradenih beba i desetinama hiljada uništenih života.

- Posle sastanka sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom i državnim sekretarom ministarstva prof. Dr Berislavom Vekićem i predstavnicima Udrženja "Roditelji nestalih beba Srbije“ u zvaničnom saopštenju tog ministarstva, saopšteno je da će u daljoj saradnji učestvovati predstavnici obe strane gde će biti formirano nezavisno telo odnosno Nadzorni organ koji će nadgledati rad sprovođenja strategije kojom bi se stalo na put krađi beba u Srbiji - kaže Čičarević i dodaje:

"Najavljeno je da će članovi Udruženja biti na interresornom sastanku kome bi trebalo da prisustvuju ministar Pravde Nikola Selaković, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i ministar zdavlja Zlatibor Lončar, na kome bi Upravni odbor Udruženja trebao da predstavi svoj plan strategije sprečavanja krađe novorenčadi u srpskim porodilištima jer je nesumnjivo najkompetentniji."

Međutim na interresorni sastanak, koji je već održan, jedino legitimno Udruženje u RS nije pozvano.

- Svakim danom se sve više i više ljudi javlja i prijavljuje, da nemamo ni vremena da prebrojimo i registrujemo prijave, jer se slučajevi brzo rešavaju iz razloga što se na internetu stvara mreža roditelja koja razmenjuje informacije i brzo pronalazi svoju decu. Dobili smo prijave za nekoliko porodilišta za koje do sada nismo imali prijave a ostale su standardno iz svih godina od 57 pa do 2014. - navodi Čičarević.

On kaže i da se ovde "radi o genocidu" i da je neophodno pristuiti novom problemu na mnogo ozbiljniji način. Podseća i na to da smo već i te kako opomenuti od strane EU da se ovim problemom moramo baviti ozbiljnije.

(Telegraf.rs)