Šta bi se desilo kada biste se jedno jutro probudili u tuđem telu? (FOTO) (VIDEO)

Preporučujemo

Preda mnom je život u svoj svojoj snazi, a opet hermetičan, omeđen, skučen, zatvoren tako da teskobu sa ove "druge strane" i sama mogu da osetim. I to ne tek tako...

Drugačije, čini se, i ne može biti kada autorski dvojac Milena Đorđević i Dejan Kalezić svako za sebe, a opet u harmoniji, nosi težinu okova svojih aktera - Vlade i Đuste (nevidljivih isključivo onima koji ne žele da vide) poput slavnog tebanskog vrača Tiresije.

Dakle, suprotno očekivanom i prozaičnom, ne susrećem se sa dihotomijom, sučeljenim autorima koji se tvrdoglavo ne daju spojiti u celinu, već sa dva pripovedača čije priče retko usaglašeno grade "fino tkanje".

Istina, Tiresija je, koliko je verovati Ovidiju, sedam godina proveo u telu žene kako bi rešio spor bogova o tome ko nalazi veću radost u ljubavi - žene ili muškarci? Poređenje ovde savršeno paše iz sasvim drugog razloga - otkrovenja da se sve naposletku vrti (vrzma, mota) oko ljubavi. Tako jednostavne, a avaj, komplikovane i nedostižne!

Baš kao što u svoje vreme u "Blagu cara Radovana" primeti i veliki Jovan Dučić: "Za čoveka su božanstva jedna veza između njega i kosmosa, a za ženu su božanstva samo jedna veza između nje i čoveka".

Za ovim idealom na svoj način čeznu oba Balkanca (ili obe Balkanke?) transseksualac Vlada i virdžina Đusta. Štaviše, tolikom ih silinom vodi da su vremenom postali zatočenici svoga tela (ili je njihovo telo postalo zatočenik njihove duše?).

Možemo se i ne moramo složiti oko toga da je vodilja ista, tek u jedno nema sumnje - princip im je sasvim suprotan.

Vladu vodi takozvani "ženski princip", koji božanstvo vidi u vezi sa muškarcem. Više nego uspešno, kroz simbolične scene transformacije, Milena Đorđević nenametljivo i vešto reflektuje psihički prelaz oličen upravo u pomenutom "ženskom principu".

Đusta se s druge strane vodi - "muškim principom". Na pažljivo složenim delovima "velike genus slagalice" Dejana Kalezića, više je nego uočljivo da se Đusta zarad "viših", porodičnih, dodala bih kosmičkih interesa (te, muškarcima tako važne veze sa kosmosom) odriče svoje istinske prirode - veze sa muškarcem, pa naposletku i najsvetije od svih, uloge majčinstva!

Dakle, ono u šta se akteri naših "vračeva" tu, pred našim očima kao u "Metamorfozama" transformišu različito je, baš kao i očiglednost njihovog zatočeništva. Očiglednost - jedna od stavki koje možda na tren fotografski dvojac čine dihotomnim.

Vlada svoju potrebu da se prikaže kao žena realizuje isključivo u - zatvorenom, prostoru skrivenom od očiju javnosti i onih koji bi na bilo koji način mogli da ga povrede, u krugu odabranih ljudi kojima veruje.

U tom i takvom ambijentu, ma koliko u pojedinim trenucima nimalo slučajno "izobličeno" ili "prazno" delovao, on se pred na trenutke oduševljenim, pa posramljenim, a onda i zgranutim gledaocem oseća - sigurno, zaštićeno, ispunjeno.

Virdžina Đusta je, s druge strane uslovljena očiglednošću. Ona je jedna od najbitnijih kategorija u njenom životu. Potreba da se vidi u obličju koje joj prirodom i kosmosom nije dato je - imperativ! U početku sredine, a vremenom i njenog bića.

Imperativ koji, ma kako na trenutke bio nepodnošljiv mora da se nosi. Imperativ koji je od nje napravio i "diku ognjišta" i nekoga ko ume podjednako dobro da kosi, ali i oplete čarape sa šest igala. "Diku u belim čarapama s belom maramom na glavi"!

I šta iza svega ostaje? Ili je bolje postaviti pitanje, ko iza serije fotografija pred kojima ponizno stojim ostaje?

Zalutala bih ako bi, ma i na tren pomislila da odem korak dalje i odgovor potražim u nekom od hipotetičkih konstrukata poput Jungovog arhetipa, ili još dalje u antičkoj mitologiji i primera radi jedinstvu božanstvene i zavodljive Afrodite i poletnog glasnika Hermesa.

Zato ću se zadržati na jednostavnom, a tako istinitom odgovoru koji je tu, preda mnom (ili bolje reći u meni), a kojim su Milena i Dejan pre nego što sam kročila u carstvo njihovih vizija, na pra-početku, tamo "gde bi svetlost" razrešili sva osnovana, neosnovana pitanja i nedoumice posmatrača i potencijalnih kritičara...

Ne, nije u pitanju ni id, ni superego. Odgovor leži u egu, jednom običnom, prozaičnom, i svakodnevno zloupotrebljavanom - "ja"!

I može li se naposletku ova igra "više sile" psihom i telom maloga čoveka (ma, kako se on zvao) nasloviti bolje od u isto vreme prostog i komplikovanog, pohotnog i kontrolišućeg, a nadasve zagonetnog "ja"?

To "jastvo" u sebi nosi toliko toga neispričanog, skrivenog, nedorečenog... skučenog. A, nije li zapravo to i bio cilj?

Izložba "Ja" fotografskog dvojca Milene Đorđević (Srbija) i Dejana Kalezića (Crna Gora) u selekciji umetničkog direktora galerije Artget Aleksandra Kelića, koja je priređena u galeriji Artget (Trg Republike 5/ I), 20. novembra biće otvorena do 14. decembra.

KOGA VI VIDITE NA OVIM FOTOGRAFIJAMA? Izložba "Ja" u Artgetu ostaviće vas bez teksta! (FOTO)

(Katarina Vuković)