Nakon relativno mirne dve i po godine u ratnoj Srbiji - tokom koga su se pripadnici četničkog pokreta toliko aktivno borili protiv nemačkog okupatora da su ovi najnormalnije vladali našom zemljom sa jednim nepotpunim policijskim bataljonom - partizanski Glavni štab i Crvena armija su odlučili da je kucnuo čas da se Srbija i prestoni Beograd oslobode.
Narodnooslobodilačka vojska je nagrnula preko Drine, popunjena mahom srpskim komunistima koji su željno čekali da oslobode svoja sela i gradove, dok su se Sovjeti probili iz pravca Bugarske i Rumunije.

Trebalo im je oko dva meseca.

Od tada pa do danas slavimo to vreme kao epohu u kojoj smo dali svoj veliki doprinos rušenju jedne imperije zla, ali postoji mračna strana cele priče o kojoj posleratna jugoslovenska istoriografija nije želela da govori, slično ignorisanju užasnih bombardovanja od strane zapadnih saveznika.
Radi se o ponašanju ruskih vojnika, o kome je kasnije pisao i komunistički disident Milovan Đilas u svojim memoarima.

Naime, čim su Nemci nestali iz kadra, krenula su zverska masovna silovanja Srpkinja, bez obzira na godište, mada su se ponajviše otimali oko mladih devojaka. U slučaju Kragujevca, recimo, prvo su pobili sve zarobljene pripadnike Vermahta, mahom maloletne, da bi potom prešli na pljačku i napastvovanja.

Po selima nije bilo ništa drugačije. Ispovesti svedoka tog perioda govore o ubijanju ljudi zbog satova koje su nosili na rukama, pod parolom "ja sam tebe oslobodio, moraš da mi daš sat", a postoji i slučaj žene kojoj su ubili svekrvu jer nije htela da oslobodi krevet za silovanje.
Stariji Beograđani dobro pamte, a oni koji su se time bavili naslušali su se svega i svačega. Od upadanja pijanih vojnika Crvene armije u stanove, otimanja oko toga ko će silovati ćerku a ko majku, do sakrivanja devojaka po podrumima i šupama, i kanalizaciji.
Tito se zbog ovoga žalio Staljinu, na šta mu je ovaj navodno odgovorio: "To su mladi momci. Neka se zabave, zaslužili su."

Naši tadašnji podaci, koje navodi i Milovan Đilas, govore o sledećim zločinima Crvene armije na teritoriji unutrašnjosti ondašnje Srbije u poslednjim mesecima 1944. godine: 1219 silovanja, 359 pokušaja silovanja, 111 silovanja sa ubistvom, 248 silovanja i pokušaja ubistva i 1204 pljačke sa fizičkom povredom ili ubistvom. Ukupan broj je na kraju porastao na preko 5.000 silovanih žena.
Na teritoriji Beograda statistika je još gora: do 1945. godine, silovano je oko 2.000 žena i devojaka.
Ovo, nažalost, nije bio slučaj samo kod nas, a postoje oni koji su još gore prošli. Ruski vojnici su se isto ponašali na svim "oslobođenim" teritorijama. Poljakinje, Nemice, Litvanke, Letonke, Estonke... sve su one doživele sudbinu naših žena i devojaka.

Postoje gradovi u Istočnoj Pruskoj u kojoj je silovana svaka žena starosti od 10 do 89 godina. Često su napastvovane i pred njihovim muževima i drugim članovima porodica, ne bi li ih još više ponizili.
Sveukupno, silovano je od strane Rusa 1944-5. nekoliko miliona žena; procena je da se radi o oko 2,5 miliona.

Prošle godine poljski umetnik Ježi Šumčik je izazvao skandal u Gdanjsku kada je postavio skulpturu sovjetskog soldata koji siluje Poljakinju. Skulptura je uklonjena, ali podsećanje na bol onih koji su preživeli oslobođenje nije.
(L. B.)