SRBIJA NA NJIH TREBA DA SE UGLEDA: Kako najbolje zemlje sveta biraju poslanike (FOTO)
Način na koji građani Nemačke, Japana, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Država i Francuske biraju svoje narodne poslanike dramatično se razlikuje od načina na koji mi to radimo
Narodna skupština Republike Srbije je jednodomni parlament u kome sedi 250 narodnih poslanika, koji se biraju na svake četiri godine, osim ako ne dođe do prevremenog raspuštanja parlamenta.
Preporučujemo
SRBI, BUDIMO LJUDI: Pomozimo Blaževićima da transportuju teško bolesnu majku u Srbiju (FOTO)
SAMO ZA ŽENSKE OČI: Ovo je najseksi profesor matematike u univerzumu! (FOTO)
Građani ne glasaju za pojedince, za "ime i prezime", već glasaju za izborne liste, a čitava zemlja je jedna izborna jedinica. Broj poslanika koji lista osvoji na nacionalnom nivou zavisi od procenta glasova na izborima.
Da li je ovaj sistem dobar ili loš, nije na nama da kažemo. Međutim, možemo da ukažemo da dovodi do toga da građani Srbije ne znaju ko ih zastupa u parlamentu, pošto ih nominalno zastupaju svi dok ih praktično ne zastupa niko, pošto nikoga ne mogu da pozovu na odgovornost zbog onoga što je činio ili nije činio.
Jedini izbor koji žitelj naše republike ima posle četiri godine jeste da promeni stranku kojoj će dati glas, što se ne dešava često, a i kada se desi predstavlja sužavanje broja opcija.
Kako svoje predstavnike u parlamentu biraju najuspešnije zemlje na svetu? Pogledajmo.
NEMAČKA
Parlament je dvodoman. Članove Bundestaga (donjeg doma) bira direktno narod, dok članove Bundesrata (gornjeg) biraju vlade pokrajina. Donji dom je moćniji od gornjeg pošto im treba dozvola samo za zakone koji se bave prihodima koje dele savezna i pokrajinske vlade. U slučaju spora, odbor za pomirenje pokušava da nađe kompromis.
Kako se biraju članovi Bundestaga? Nemci svoj sistem nazivaju mešanom proporcionalnom reprezentacijom. Postoji 598 poslanika; od toga, 299 se biraju na nivou izbornih distrikata od kojih svaki daje po jednog člana parlamenta, a pobeđuje onaj kandidat koji u prvom krugu ima najviše glasova, bez obzira da li ima više od 50 odsto.
Nemački narod dakle glasa za čoveka, za ime i prezime, i tačno zna ko ga predstavlja u zakonodavnom telu i koga za četiri godine može da nagradi ili kazni za rad ili nerad.
Ostatak poslanika se bira na isti način na koji se to radi i kod nas. Prema tome, građani Savezne Republike Nemačke kada izlaze na izbore glasaju i za pojedinačnog kandidata u svom izbornom distriktu, kao i za partijsku listu.
Partija mora da pređe cenzus od pet odsto kao izborna lista, ili da osvoji barem tri direktna mesta u skupštini da bi kao izborna lista dobila svoj deo poslanika.
U slučaju da neka partija ima više glasova kao lista nego što su njeni kandidati uzeli direktnih mesta, onda im se to nadoknađuje. Ako partija uzme više direktnih mesta nego kao izborna lista, imaju pravu da zadrže ta mesta. Zato je recimo saziv Bundestaga izabran 2009. godine imao 622 poslanika.
FRANCUSKA
Parlament je dvodoman. Gornji dom je Senat, dok je donji dom Narodna skupština. Zasedaju u različitim zdanjima, ali kada se povremeno skupe u Versaju radi revidiranja i amendiranja ustava, takva sednica se naziva Kongres francuskog Parlamenta.
Senatori se biraju indirektno od strane izabranih činovnika i predstavljaju, kao i u većini zemalja, teritorijalne jedinice republike i građana koji žive van matice. Do 2004. godine gornji dom je imao 321 člana koji su se birali na devetogodišnje mandate, ali je tada mandat skraćen na šest godina dok se broj senatora povećao na 348, u skladu sa rastom broja stanovnika.
Trećina senatora se birala na svake tri godine, slično kao i u Americi (o čemu ćemo kasnije), ali je 2004. godine izvršena i tu promena, tako da se sada polovina bira na svake tri godine.
Senatore bira oko 150.000 činovnika ("velikih elektora"), među kojima su regionalni i departmanski većnici, gradonačelnici, gradski većnici velikih gradova i članovi Narodne skupštine. Zbog specifičnog načina izbora elektora, Senat se smatra utočištem političkih konzervativaca.
Narodna skupština je moćniji dom parlamenta. Ima 577 poslanika (députés, u bukvalnom prevodu: poslanici, kao i kod nas) koje bira narod direktno i čiji mandati traju pet godina (iako predsednik može da raspusti parlament na svakih godinu dana).
Čitava zemlja je podeljena na izborne distrikte koji otprilike imaju po 100.000 stanovnika, tako da građani glasaju za ime i prezime, čoveka koji ih predstavlja u zakonodavnom telu i koga mogu da pozovu na odgovornost kada za to dođe vreme.
Za razliku od Nemačke, gde onaj ko jednostavno osvoji najviše glasova ide u poslaničke klupe, u Francuskoj postoji drugi krug za slučaj da nijedan kandidat nije osvojio prostu većinu (50 odsto plus jedan glas uz odziv od barem 25 odsto).
Zanimljivo u vezi sa Francuskom je što su na jednim izborima sredinom osamdesetih godina pokušali sa izbornim sistemom koji mi imamo, ali ga je saziv Narodne skupštine izabran na taj način odmah i momentalno vratio na stari, odnosno ovaj koji i sada koriste: od našeg modela su pobegli kao đavo od krsta.
VELIKA BRITANIJA
Parlament Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanija i Severne Irske je dvodoman: Dom lordova je gornji, dok je Dom komuna donji (pogrešno se misli da engleski naziv "House of Commons" znači Dom običnih ljudi, odnosno da predstavlja treći stalež). Čelnik parlamenta je monarh, u ovom trenutku kraljica Elizabeta II. Oba doma zasedaju u Vestminsterskoj palati.
Pođimo od Doma lordova, koji ima 792 mesta. Ovo nije demokratski izabran dom, i zapravo je jedini ovog tipa kojim ćemo se danas baviti, pošto u njemu sede ljudi imenovani od strane monarha. Postoje dve klase, Duhovni lordovi i Temporalni lordovi. Ovih prvih ima 26 i svoje pozicije drže u vrlini funkcije koju obavljaju u Engleskoj crkvi.
Ostatak čine ovi potonji. Većina tih Temporalnih lordova su imenovani od strane monarha po savetu premijera ili na predlog Odbora za imenovanje Doma lordova. Ostatak su nasledne pozicije namenjene aristokratiji; prvobitno su svi imali nasledna mesta, ali je vremenom taj broj smanjivan, pa ih sada ima samo 92.
Dom lordova, premda redovno proverava i ispravlja sve zakone koje je doneo Dom komuna, ne može da spreči da nešto postane zakonski akt, osim u vrlo malom broju slučajeva kada može da odloži njegovo aktiviranje i da natera donji dom da još jednom razmisli.
Na taj način oni prate rad izabranih parlamentaraca, kao nezavisno telo, starajući se da se održi politička stabilnost i da ne prođe ništa što bi tu stabilnost i sistem mogli da uruše. Sve do 2009. godine Dom lordova je takođe bio i vrhovno sudsko telo britanskog sistema, kada je uspostavljen posebni Vrhovni sud. Članovi Doma lordova takođe mogu služiti i kao ministri bez gubitka pozicije u parlamentu.
Dom komuna je od naroda izabrani deo parlamenta koji ima 650 članova, koji se nazivaju i zvanično članovi parlamenta (Members of parliament, MP). Predstavljaju kao i u svim normalnim demokratskim sistemima izborni distrikt u kome su se kandidovali, distrikt u kome građani glasaju za ime i prezime, čoveka koga mogu da pozovu na odgovornost zbog onoga što je radio ili nije radio.
Pobednik na izborima u svakoj izbornih jedinici je onaj koji osvoji najviše glasova, bez obzira da li ima 50 odsto plus jedan glas; drugim rečima, isto kao i u Nemačkoj. Mandati im traju pet godina, ili dok parlament ne bude raspušten.
Kao što smo rekli, članova parlamenta ima 650, što znači da toliko ima i izbornih distrikata. Od toga, 533 je u Engleskoj, 59 u Škotskoj, 40 u Velsu i 18 u Severnoj Irskoj. Da ne bude zabune, to koliko će izbornih jedinica biti iz svakog pojedinačnog dela UK zavisi isključivo od broja stanovnika. Da Škotska ima najviše žitelja, imala bi najviše poslanika, s obzirom da svaki predstavlja otprilike po oko 70.000 građana.
Čovek koji želi da se kandiduje za člana parlamenta u nekoj konkretnoj izbornoj jedinice ne mora na njoj i da živi; dovoljno je da skupi potpise 10 glasača iz te izborne jedinice i da plati 500 funti depozita, koji mu se vrate ako osvoji barem pet odsto podrške na glasanju. Takođe, kandidat ne sme da bude maloletan, ne sme da bude član Doma lordova, zatvorenik i umno poremećena osoba.
Po konvenciji, izbori se uvek održavaju četvrtkom; veruje se da je to ustanovljeno jer je to pijačni dan, pa je nekada većina ljudi bila u gradovima gde se glasalo. Britanci danas oštro brane ovu tradiciju koju bi Evropska unija da promeni u korist nedelje.
Po konvenciji, premijer i ministri u Vladi moraju biti ujedno i članovi parlamenta, i ostaju to sve vreme trajanja svog mandata. Kažemo da je tako po konvenciji; ne postoji zakon koji tako nešto nalaže, ali se podrazumeva. Čak i kada u vladu uđe neko ko nije u parlamentu, na kraju u njemu završi.
Zanimljivo, i institucija šefa Dauning strita je čista konvencija: ne postoji nikakav zakon kojim je uspostavljen. Tako monarh imenuje premijera, ali se podrazumeva da je to osoba koja ima podršku u parlamentu, odnosno da dolazi iz stranke koja ima većinu u Domu komuna.
JAPAN
Nacionalna skupština Japana je dvodomni parlament koji se sastoji od gornjeg Savetničnog doma i donjeg Predstavničkog. Članovi oba doma se biraju paralelno od strane građanstva.
Savetnički dom čine 242 poslanika koji se biraju od strane građana i kojima mandat traje šest godina. Na svake tri godine bira ih se polovina; od tog 121 člana koji se bira, 73 su izabrani od strane stanovnika 47 prefekturalnih izbornih jedinica, dok su 48 izabrani proporcionalnim putem sa celom zemljom kao izbornom jedinicom.
Predstavnički dom ima 480 članova kojima mandat traje četiri godine. Njih 300 se biraju kao zastupnici svojih izbornih distrikata, dakle, građani glasaju za ime i prezime, dok se 180 bira putem partijskih ili koalicionih lista; prema tome, ljudi kada izađu na izbore daju glas zaokruživanjem i pojedinca koji će ih predstavljati i partijske liste čiju politiku podržavaju; ne moramo da napominjemo da mnogo ljudi glasa za pojedinca iz jedne stranke i listu neke druge.
Ovo je gotovo identično kao i u Nemačkoj; jedina razlika je u tome što ishod izbora po distriktima nije uvezan sa listama, pa nema nadoknađivanja poslaničkih mesta kao u Bundestagu.
SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE
Kongres Sjedinjenih Država je dvodoman. Senat je gornji dom, dok je Predstavnički dom donji. Senat ima 100 članova kojima mandat traje šest godina, a svaka država bira po dva senatora koji zastupaju interese te pojedinačne savezne države. Izbori za gornji dom se održavaju na svake tri godine, kada se jedna trećina senatora menja, u skladu sa istekom njihovog mandata.
Predstavnički dom ima po zakonu tačno 435 članova (kongresmena) koji se biraju na svake dve godine od strane građana izbornih distrikata na koje je čitava zemlja podeljena; idealno, na početku je zamišljeno da zastupaju interese 30.000 ljudi, i kako je broj stanovnika rastao rastao je i broj kongresmena, sve dok 1911. godine nije postao zakucan zakonom na sadašnji broj.
Kalifornija daje 53 kongresmena, jer je najmnogoljudnija država u Americi, dok postoji sedam država koje daju samo jednog, poput Aljaske i Montane. Savezne države koje daju više od jednog kongresmena su zadužene da nacrtaju granice izbornih distrikata.
Pobednik na izborima je onaj koji na teritoriji svog distrikta ima najviše glasova, ne nužno 50 odsto plus jedan.
ZAKLJUČAK
Gotovo sve najrazvijenije i uslovno rečeno najbolje zemlje na svetu za život imaju identičan ili sličan način izbora parlamentarnih zastupnika kao zemlje koje smo u ovom tekstu opisali. Istina je da sve zemlje koje smo gore opisali imaju dvodomne parlamente, ali naš fokus je sve vreme bio na načinu izbora donjih domova, koji odgovaraju našoj Narodnoj skupštini.
Simptomatično je što u Republici Srbiji niko ne poziva na reformu našeg modela, koji se nigde nije pokazao kao praktičan i uspešan, kako kod nas, tako ni u svetu.
Svim najvećim partijama trenutni izborni sistem svakako odgovara, pošto ne moraju da se brinu o tome da u svakom potencijalnom izbornom distriktu imaju najboljeg mogućeg kandidata, već jednostavno podnesu listu kandidata koja kasnije može da se menja po nahođenju, i sve snage u kampanji mogu da koncentrišu na lidera koji je često i kandidat za predsednika vlade.
Građanima bi verovatno više odgovarao sistem u kome znaju koga da pozovu na odgovornost; sistem u kome bi se narodni poslanici odgovornije ponašali prema svojim glasačima i bolje zastupali njihove interese, jer bi morali da misle i o svom reizboru. U pitanju je sistem u kojem bi predstavnici naroda bili prinuđeni da se svim silama bore za dobrobit ljudi koje predstavljaju, posebno ako dolaze iz nerazvijenih sredina.
(V. V.)
Povezane vesti
Noa (19) se 4 dana zabavljao s drugovima, pa nestao: Unakaženo telo nađeno u žbunju, na sebi imao samo cipele
Onlajn grupa za lov na pedofile namamila par koristeći lažni profil devojčice (14): Hteli da dete zatrudni
Mama Suzana nestala, biciklom otišla od kuće, pronašli je posle tri godine: Pred smrt slala poruke mužu
Veliki požar izbio u restoranu na poznatom molu u Kaliforniji
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
"KO ĆE DA PLATI PIVO DA MU KAŽEM ISTINU O DANKI?" Komšije osumnjičenog za ubistvo Danke Ilić tvrde da se njegov otac ponaša GNUSNO
OVO JE MARIO KOJI JE UBIJEN KOD ČAČKA Napadač ga pozvao da razgovaraju, pa ga izrešetao, na mestu pucnjave i roditelji žrtve
DOLIJAO DEČAK UBICA IZ NOVOG SADA! Posle bekstva i niza pljački tinejdžer (13) ponovo uhvaćen, ALI MUČNA PRIČA NIJE GOTOVA
Sale
Narod nema hleba da jede a polticari prodaju prazne price. Znaci ni jedan sistem nije dobar kada je narod gladan,obespravljen
Podelite komentar
Zulu
MALI Japan ima manje poslanika u parlamentu nego velika Srbija.
Podelite komentar
Vladimir
Pa mi smo uvek "najpametniji".Zato nam se sve ovo i dogadja.
Podelite komentar