ZAVIRITE U SENAT KRALJEVINE SRBIJE: Da li nam je ovo danas potrebnije nego ikada?! (FOTO)

Senat Kraljevine Jugoslavije. Foto: Wikipedia/Кликери

Preporučujemo

Tokom čitavog 19. veka, od oslobođenja od osmanlijskog jarma pa nadalje, naša Narodna skupština bila je jednodomni parlament, sve dok kralj Aleksandar Obrenović nije 6. aprila 1901. godine izvršio svoj treći po redu državni udar i doneo takozvani Oktroisani ustav.

NAŠA NAJVEĆA SRAMOTA: Kako smo sahranili poslednje Obrenoviće i ko im je digao mermerni spomenik (FOTO)

Ovim najvišim opštim pravnim aktom poslednji obrenovićevski kralj je dodatno učvrstio svoju autokratsku vlast, ali je ujedno i izmenio prirodu zakonodavnog tela - parlamenta.

Naime, Narodna skupština je postala donji dom institucije koja se zvala Narodno predstavništo Kraljevine Srbije, a uspostavljen je i Senat kao njen gornji dom.

Fiksni članovi Senata bili su prestolonaslednik, nakon što bi stekao punoletstvo (budući da Aleksandar nije imao dece, a da je 1903. godine po novom ustavu Senat ukinut, nikada nijedan prestolonaslednik srpskog trona nije bio senator), zatim arhiepiskop beogradski i episkop niški. Tri ličnosti na tim dužnostima bili su po automatizmu senatori.

Pored njih, tu je bilo i trideset senatora koje je kralj imenovao za ceo život, kao i osamnaest ljudi koje su birali građani, i to Beograd jednog a ostalih 17 izborni okruzi. Predsednika i dva potpredsednika postavljao je kralj, dok su sekretare birali sami senatori među sobom.

Postojala su pravila, naravno. Niko nije mogao istovremeno da bude i senator i narodni poslanik; oficiri pod zastavom nisu mogli da postanu senatori, kao ni aktivni činovnici, osim u par izuzetaka kao što su diplomate; kralj je imao pravo da imenuje najviše četiri generala za senatore; sveštenici oba reda su mogli da budu birani.

Da bi čovek bio izabran za senatora, bilo od strane kralja bilo od strane naroda, morao je da bude ili rođeni ili naturalizovani ("prirođeni") građanin Kraljevine Srbije, koji uživa sva građanska i politička prava, sa stalnim prebivalištem u našem kraljevstvu, ne mlađi od 40 godina i sa barem 200 dinara neposrednog godišnjeg poreza koji je plaćao.

Pečat Senata Kraljevine Srbije s početka 20. stoleća. Foto: Wikipedia/Кликери (разговор | доприноси)

Mandat onima koje je birao narod je trajao šest godina, a birani su neposredno (dakle, građani su glasali za konkretnog čoveka), tajnim glasanjem.

Njihova zakletva je glasila: "Ja (ime i prezime) zaklinjem se jedinim Bogom, da ću Ustav verno čuvati i da ću pri savetovanju i glasanju samo opšte dobro Kralja i Naroda u vidu imati. I kako ovo ispunio budem, tako mi Bog pomogao i ovoga i onoga sveta".

Vrlo religiozna ustanova je bio taj naš Senat, barem na površini.

I Kralj i Narodno predstavništvo su mogli da predlažu zakone, ali se za njihovo usvajanje, ukidanje, menjanje, obustavljanje ili tumačenje zahtevala većina glasova i Narodnoj skupštini i u Senatu.

Đorđe Simić, predsednik Vlade Kraljevine Srbije u dva navrata, i njen senator. Foto: Wikimedia Commons/DIREKTOR

Senat je mogao da glasa samo ako je prisutna natpolovična većina članova; to je kvorum. Ako bi podjednaki broj senatora glasao i za i protiv, predmet se smatrao odbačenim; ako bi Senat nešto odbacio, za vreme istog saziva nije mogao isti predmet da mu se ponovo podnosi.

Evo jedne dobre stvari u vezi sa dvodomnim parlamentima; na prvi pogled deluje kao komplikacija, ali je zapravo korisna praksa jer se samo debatom zakon usavršava.

Ako bi, recimo, prvo jedan dom pretresao i usvojio neki zakon, on se slao drugom domu; ako bi drugi dom načinio bilo kakvu izmenu u tom aktu, on se vraćao prvom domu; ako bi ovaj ostao pri prvom usvojenom obliku, akt se vraćao drugom domu; ako ga drugi dom ni tada ne bi u tom obliku usvojio, akt bi se smatrao odbačenim i nije više mogao da se podnosi istom sazivu. Zadnju reč o budžetu je ipak imala Narodna skupština.

General Sava Grujić, predsednik Vlade Kraljevine Srbije i njen senator. Foto: Wikimedia Commons/SANU

Mnogi velikani srpskog naroda bili su tokom tih nekoliko godina srpski senatori. Od onih doživotnih i od kralja imenovanih pomenimo Stojana Novakovića, Nikolu Pašića, Čedomilja Mijatovića, Savu Grujića, Đorđa Simića, Vladimira Jovanovića, Dimitrija Marinkovića, Andru Nikolića, Aleksu S. Jovanovića, Jovana Miškovića, Jovana Belimarkovića, Aćima Čumića, Dimitrija Cincar-Markovića.

Od onih koje je izabrao narod ističu se Lazar Paču, Vladimir Ljotić (otac Dimitrija Ljotića, osnivača ZBOR-a i saradnika nemačkog okupatora tokom Drugog svetskog rata), Jovan Žujović i Dobrosav Ružić.

Kao što već rekosmo, novi ustav nakon Majskog prevrata i povratka Karađorđevića na vlast ukinuo je Senat. Ova institucija će se ponovo vratiti Septembarskim ustavom iz 1931. godine, tokom Kraljevine Jugoslavije. Funkcionisao je na vrlo sličan način kao i Senat iz vremena Obrenovića. Nestao je u vrtlogu socijalističke revolucije.

(O. Š.)