AMERIČKI ISTORIČAR TVRDI: Velika Britanija će zbog Bregzita završiti kao JUGOSLAVIJA (FOTO)

U svetlu pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, i u svetlu činjenice da se nakon Bregzita praktično i ne govori više o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije jer proces još uvek nije pokrenut (London čeka pravi trenutak), mnogi ljudi su smetnuli sa uma taj događaj.

Preporučujemo

A on će, u to nema sumnje, skoro sigurno imati dalekosežnije posledice od Trampa u Beloj kući. Koje posledice, to je drugo pitanje.

Feđa Burić je docent istorije na Univerzitetu Belarmin u Luivilu, američka savezna država Kentaki. Polje njegovog istraživanja tiče se zemlje njegovog porekla: Bosna i Jugoslavija u dvadesetom veku.

Njegov tekst - koji na gorepomenuto pitanje pokušava da odgovori - objavljen na sajtu "History Matters" u okviru Univerziteta u Šefildu, prenosimo u celosti.

"BREGZIT: LEKCIJA IZ JUGOSLAVIJE

23. juna 2016. godine Ujedinjeno Kraljevstvo je odlučilo da napusti Evropsku uniju. Bregzitski je referendum, kao i svaki drugi, trebalo da pruži narodu mogućnost da progovori. Problem je u tome što narod nije progovorio jednoglasno pa je sada raison d’être (fr. razlog postojanja) ove multinacionalne države nestao.

Tereza Mej, britanska premijerka. Foto: Tanjug/AP

Ranih devedesetih godina, Jugosloveni su takođe izlazili na svoje referendume kako bi ustanovili da li žele da ostanu u jednoj drugoj federaciji. Rezultat su bili krvoproliće i fragmetacija Jugoslavije u posvađane, disfunkcionalne male nacionalne države. Čemu jedna mrtva zemlja može da nauči jednu (jedva) živu?

Ujedinjeno Kraljevstvo ima mnogo toga sličnog sa Jugoslavijom. Kao i Jugoslavija, i Ujedinjeno Kraljevstvo je komplikovana multinacionalna država rođena iz spornog istorijskog projekta koji se često preklapao sa imperijalnim projektom zemlje koja će formirati jezgro multinacionalne federacije. Za Jugoslaviju to je bila Srbija, a za Ujedinjeno Kraljevstvo to je bila Engleska. Kao i Englezi u Škotskoj i Irskoj, tako su i Srbi u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni ponekad bili percipirani kao brutalni osvajači.

Kao i Englezi, Srbi su osećali da ih ne razume stanovništvo koje su pokušavali da integrišu, optužujući ih za nezahvalnost zbog svih žrtava koje su oni podnosili zarad opšteg dobra. Kao i ne-Englezi u Ujedinjenom Kraljevstvu, ne-Srbi u Jugoslaviji su osećali da se prema njima ophodi snishodljivo, da ih se zlostavlja, da su kolonizovani od strane snažnijeg velikog brata. Stvaranju obe unije prethodili su periodi užasnog međuetničkog i međuverskog nasilja.

Škotski parlament sa kraja 17. veka. Nedugo kasnije će izglasati ujedinjenje sa Engleskom, uz velike narodne proteste. Foto: Wikipedia/Atlas Historique

A ipak, uprkos vuči istorije, elite su vremenom uspele da skupe zbrkane, ali dugotrajne multinacionalne eksperimente. Komplikovani kompromisi su dogovoreni, a istorijski animoziteti su postali predvidljivi i moglo ih se kontrolisati, ako već nisu bili i totalno izbrisani. Lokalna samouprava i autonomija u etnički posebnim regijama je bila modus operandi (lat. način ponašanja) i u Ujedinjenom Kraljevstvu i u Jugoslaviji.

Za manjine zatočene u oblastima gde njihove političke želje većina nije delila, postojale su posebne odredbe. Za protestante u Severnoj Irskoj održavanje kulturnih i političkih veza sa Engleskom bilo je važno podjednako koliko i slobodan protok kulturnog kapitala između Srba u Bosni i Srba u njihovoj matici Srbiji.

Svesni jedinstvene prirode multinacionalnih federacija u eri nacionalnih država, elite u obe federacije su bile nevoljne da poguraju ideju multinacionalnog identiteta koji bi istisnuo duboko ukorenjene nacionalne identitete konstitutivnih jedinica.

Josip Broz Tito i unuk Joška. Foto: Privatna arhiva uz zahvalnost Titovom unuku, Josipu Joški Brozu

Da budemo konkretniji, "britanstvo" nikada nije stvarno bilo zvanična politika Ujedinjenog Kraljevstva, kao što "jugoslovenstvo" nikada nije stvarno bila zvanična politika posleratne Jugoslavije. Umesto toga, elite su se verovatno nadale da će nakon mnogo godina, decenija i vekova međuetničkih interakcija, Englezi, Velšani, Škoti i Severni Irci početi sebe da posmatraju kao Britance, kao što će i Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci, Makedonci i Crnogorci početi sebe da posmatraju kao Jugoslovene.

ZAMISLITE DA JE BRITANIJA - JUGOSLAVIJA: Evo ko bi bili balkanski Englezi, Škoti i ponosni Velšani (FOTO)

Za Ujedinjeno Kraljevstvo, članstvo u Evropskoj uniji je poremetilo unutrašnje destruktivne snage - engleskog nacionalizma na primer - preusmeravajući tu ljutnju ka Briselu. Za Jugoslaviju, Hladni rat i posledični specijalni odnos te zemlje sa oba bloka ukrotio je unutrašnje nacionalizme - barem za kratko - dajući osećaj nacionalnog ponosa zbog toga što se tako mala zemlja nalazi na velikoj svetskoj pozornici.

Onda je pao Berlinski zid a sa njim i Jugoslavija: Jugosloveni su izgubili svoje posebno mesto, unutrašnji nacionalizmi su ponovo zagrmeli i demokratski populizam se vratio na centralnu pozornicu.

Čovek žonglira na Berlinskom zidu. Foto: Wikipedia/Yann Forget

Slučaj Jugoslavije prkosi uverenju da je demokratija suštinsko dobro sama po sebi, da donosi stabilnost i da oslobađa ljude. U Jugoslaviji, devedesete godine su počele istinskim uplitanjem naroda u politički proces. Nove političke partije su nicale preko noći. Ljudi su demonstrirali, tražeći raznorazne stvari. Referendumi su najavljivani. Nove budućnosti su obećavane.

Decenija se završila u krvoproliću, zemlja se pocepala u disfunkcionalne i nefunkcionalne nacionalne države. Konačni bilans: preko 100.000 mrtvih, preko dva miliona raseljenih, nove granice podignute i budućnost zatrovana mržnjom, podelama i korupcijom obojenom nacionalizmom.

Ako postoji jedna lekcija koju Ujedinjeno Kraljevstvo može da nauči od Jugoslavije onda je to ovo: referendumi su užasni. Te kratkotrajne vežbe direktne demokratije ne samo da ne uspevaju da reše egzistencijalna društvena pitanja, nego još u prvi plan donose društvene podele koje su prethodno bile kanalisane putem građanskog političkog diskursa (kao u Ujedinjenom Kraljevstvu) ili, da, bile politički suzbijane (kao u slučaju Jugoslavije).

Foto: Profimedia/AFP

Zato što su skoro uvek organizovani oko pitanja koja se čine egzistencijalnim, njihov remetilački uticaj je posledica činjenice da su, uglavnom, nepovratni. Za razliku od izbora, gubitnička strana ne može da usmeri svoj bes ka pobedi u sledećoj rundi zato što je stvar rešena, pretpostavka je, zauvek.

Uzmite za primer Bosanske Srbe u Bosni. 1992. godine je nova, demokratski izabrana muslimansko-hrvatska vlada organizovala referendum po pitanju toga da li Bosna i Hercegovina treba da napusti jugoslovensku federaciju nakon što su dve najbogatije republike, Slovenija i Hrvatska, već odlučile da to urade.

Bosanski Srbi, ogromnom većinom za ostanak u Jugoslaviji gde bi mogli da nastave da održavaju veze sa Srbijom, bojkotovali su referendum znajući da čine tek nešto više od 30 odsto stanovništva. Njihovim učešćem bi bili nadglasani, ali bi time svejedno dali legitimitet referendumu. Očekivano, referendum je doneo nadmoćno "da" za nezavisnost. Jednako očekivano, referendum je doveo do rata jer su Bosanski Srbi izrezali svoj deo Bosne za koji su želeli da ostane u Jugoslaviji.

Škotska zastava se vijori iznad parlamenta u Vestminsteru. Foto: Tanjug/AP

Nakon bregzitskog referenduma, Ujedinjeno Kraljevstvo se suočava sa zapanjujuće sličnom situacijom. U najvećoj meri, glasovi su pali po nacionalnim linijama i od nedostatka nacionalnog konsenzusa stvorili pitanje života i smrti zemlje.

Kraj Ujedinjenog Kraljevstva van Evropske unije čini se predvidljivim kao što je bio i kraj ujedinjene Bosne i Hercegovine van Jugoslavije: Škoti se otcepljuju, Severni Irci traže svoje pravo na samoopredeljenje i konačno ujedinjenje sa Irskom, dok se protestanti povlače iz politike i pribegavaju ko zna čemu, potpuno svesni da ih je politički proces već pretvorio u manjinu.

Ono čemu bregzitski debakl treba da nas nauči je da su referendumi najčešće populistički alati koji omogućavaju demagozima da koriste politiku ozlojeđenosti na demokratski način. Svakako, referendumi su demokratski. Ali, mogu takođe biti smrtonosni."

(Telegraf.rs / historymatters.group.shef.ac.uk)