Kada nemoć postane vaša najveća snaga: Kako je život nepredvidiv, je*em mu mater (FOTO)
Znam, srećni smo, nije rak, nije tumor, nije multiplaskleroza nije ovo nije ono. Ali nije lako
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Zoran Lojanica
Ja sam užasno zahvalan što mi nismo prošli kroz upravo ovaj scenario. Bili smo blizu, ali nekim čudesnim spletom okolnosti smo uspeli da ne zađemo toliko daleko. I da, svako ima "ortaka koji ima dijabetes". I svi su nekako uspevali da sebi daju injekcije insulina iako je to tad bilo mnoooogo teže. Sad je pesma. Ali i dalje ti "ortaci" nisu naše dete. I teško da iko može da pojmi koliko je teško držati dete na režimu i koliko ti se srce slomi svaki put kada ona nonšalantno prihvati neko ograničenje koje deca, inače, ne bi prihvatila ni pod tačkom razno. Ne znam ni šta joću da kažem osim da me je tekst potresao do srži jer ZNAM KAKO JE. Držite se, samo <3, znate već priču.
Snezana Abutovic
Prosli smo isto to,tesko,al izdrzali smo i dalje cemo,moramo.Nasa Iva je imala 15 meseci,sada joj je 9 godina.
nataša
Имала сам неиздрживо тежак дан на послу...а онда сам прочитала овај текст. Прошла сам ужас живота по болницама, са детом коме годину дана не могу да поставе дијагнозу, ходнике у којима чучите, очајнички поглед у лекаре, од којих чекате одговор, док вас не примећују у пролазу. Он сада има петнаест година и ја и данас стрепим. Живот је овде тежак и људима без оваквих проблема. Можете ли замислити како је радити и задовољити захтеве послодавца, сачувати брак, остати здрав и леп и свима добар, док бринете над својим болесним дететом? Не дај то Боже ником а оном ко има ту муку, нека је Господ у помоћи.