Šokirao je svet poezijom, prokockao očevo nasledstvo i pokušao da se ubije: A ni svet ne bi bio isti bez njega

Šarl Bodler je bio francuski pesnik, rođen na današnji dan, 9. aprila 1821. godine, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Preporučujemo

Kako je Mika Antić ukrao svoju prvu pesmu: "Bojao sam se da napišem drugu pesmu, kako me ne bi provalili"

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostao je sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim.

Foto: Wikimedia/Nadar

Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku.

Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju. Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava.

Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt. Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros.

Albatros

Cveće zla II

Dokoni mornari od zabave love

često albatrose, silne morske ptice,

na putu nemarne, tihe pratilice

ladja što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.

Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,

belim i ogromnim krilima skunjeni

mašu k’o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,

krilati se putnik bori s okovima;

s lule jedan mornar duva mu dim gadan

u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;

on se s burom druži, munjom poji oči,

ali na tlu sputan i zemlji nevičan,

divovska mu krila smetaju da kroči.

(Telegraf.rs)