KINESKI GRADOVI DUHOVA: Zidaju ih za milione, u njima živi šačica ljudi (VIDEO)

KINEZI SU ČUDO! U Čengongu postoji preko sto hiljada novih stanova u kojima nema stanara, na širokim bulevarima oivičenim drvoredima nema automobila, u soliterima sa poslovnim prostorom niko ne radi, a prodavnice zvrje prazne i njima se ništa ne prodaje. Planiran da udomi prekobrojno stanovništvo Kunminga, obližnjeg grada od preko šest miliona stanovnika, počeo je da se gradi 2003. godine. Međutim, pokušaj vlasti da populaciju "dovuče" u novu naseobinu su propali: danas tu živi samo mali broj čuvara i radnika održavanja. Danas je samo jedan od brojnih "gradova duhova" u Kini.

Za samo dvadeset godina, azijska supersila uspela je da se izdigne iz statusa zemlje trećeg sveta do druge najveće globalne ekonomije koja je u stanju da iz ambisa propasti čupa čitavu Evropsku uniju, i koja je najveći vlasnik američkog državnog duga. Nije bilo lako.

Pekinško rukovodstvo je moralo da pravi radikalne rezove i da potpuno menja način razmišljanja svog naroda, umnogome osakaćenog Kulturnom revolucijom i dotadašnjim maoizmom. Uspeli su u tome, i toliko su zahuktali svoju "privrednu lokomotivu" da se činilo da ih ništa, baš ništa, ne može zaustaviti.

Ekonomisti su se, međutim, po ko zna koji put prevarili u svojim predviđanjima, i kineski privredni rast je usporio, a partija je morala da nađe odgovor. Našla ga je u najneverovatnijem metodu: građenju fantomskih gradova čiji je jedini cilj da zaposle masivnu radnu snagu i veštački održe nivo ekonomskog rasta, pošto investicije u infrastrukturu predstavljaju veliki deo bruto domaćeg proizvoda Kine. U protekloj deceniji najmnogoljudnija zemlja na svetu svaka dva meseca gradi "Rim", odnosno ekvivalent italijanske prestonice, a sa tako velikom radnom snagom teško je zaustaviti izgradnju čak i kada rast uspori i ponuda nadmaši potražnju.

- Kada imate 8 miliona ljudi koji postaju radno sposobni svake godine, morate da im date neki posao - rekao je Kevin Doran, menadžer investicionog fonda iz Velike Britanije.

- U prethodnih deset godina to je možda imalo smisla, ali sada je došlo do toga da su to samo investicije zarad investicija.

Ordos, u Unutrašnjoj Mongoliji, jedan je od drastičnijih primera: radi se o potpuno novom gradu projektovanom i sazidanom za milion stanovnika sa pratećom javnom infrastrukturom, administrativnim zgradama, hotelima, sportskim objektima, muzejima i bibliotekama. Arhitektonski najimpozantniji objekat je Muzej umetnosti i grada Ordosa sa svojom zaobljenom metalnom fasadom i 2.700 kvadrata izložbenog prostora, bez eksponata i bez posetilaca.

Prema podacima vlasti, koji su verovatno preuveličani, danas u Ordosu živi oko 28 hiljada ljudi. U avgustu je novi stadion sa pokretnim krovom i kapacitetom 50.000 sedećih mesta bio domaćin izbora za "Mis sveta" kao još jedan pokušaj promocije.

Međutim, ne grade Kinezi samo "fantomske" gradove. U predgrađu Dongguana, 10-milionskom gradu na jugu Kine, nalazi se "Novi južnokineski tržni centar". Sa ukupnom površinom od skoro 900 hiljada kvadratnih metara, to je ubedljivo najveći šoping mol na svetu, a trebalo je da privuče 70 hiljada posetilaca dnevno. Krase ga replike pariske Trijumfalne kapije visoke 25 metara i venecijanske Crkve Svetog Marka, a možete se i voziti gondolom po dva kilometra dugim kanalima. Međutim, od više od 2.300 prodavnica, samo nekoliko radi: problem je što je izgrađen u nedođiji.

- Juče sam imao jednu mušteriju, jednom nisam prodao ništa pet dana - rekao je Tian Ju Gao, koji ima prodavnicu igračaka u tržnom centru.

Mnogi upozoravaju da je kineski građevinski bum, koji pokreće ekonomiju azijskog džina, završen i da će balon uskoro pući, iako su zvaničnici ubeđeni da će se ljudi doseliti u nove gradove. Možda najveći problem da do realizacije pekinškog rukovodstva dođe je cena stanova: košta u proseku od 70 do 100.000 dolara, što izgleda prilično nedostižno u zemlji u kojoj je prosečna godišnja zarada 6.000 dolara.

Za sada samo imaju milione praznih stanova i milione Kineza koji ne mogu sebi da priušte da žive u njima. A za to, čini se, nemaju ni volje.

(M. Parezanović)