Samo smeh Srbina spasava

Smejemo se najviše svojoj nevolji, jer nam drugo ne preostaje. Nema tabu tema, ocenjuju danas "Novosti".

Razgovaraju dva prijatelja: Da li bi pre oženio devojku iz Beograda ili babu iz Vranja? Ovaj drugi odgovara kao iz topa: Babu iz Vranja. Devojka u Beogradu ima 45, a baba u Vranju 30 godina...

Britak, često crnohumoran i ironičan, humor u Srbiji je već dugo način života i sredstvo za prevladavanje svih nedaća. Jer, kroz prošlost, šale su nas održale više nego pesma, a sposobnost da se smejemo na svoj račun i da u munjevitom roku smislimo viceve o svakodnevnim događajima, od srpskog humora je stvorila fenomen koji je prepoznatljiv i van granica naše zemlje.

- Naš humor jeste donekle specifičan, jer se više od drugih naroda šalimo na sopstveni račun, a zastupljeniji je i humor na političke teme. Nema kod nas zaštićenih ličnosti i tabu tema. Osim toga, aforizam nigde nije toliko popularan i kvalitetan kao u Srbiji - objašnjava Aleksandar Čotrić, poznati srpski aforističar.

Kada je prvi čovek prestonice Dragan Đilas svojevremeno objavio da će romsko naselje sa Novog Beograda biti izmešteno, već sutradan se gradom prepripačavao vic: kako se na romskom kaže gradonačelnik - Ođilas.

- Srbi su jednostavno skloni šalama i to je naša nacionalna osobina, kao što je Nemcima disciplina, Francuzima hedonizam, Italijanima estetika... Humor bi mogao da bude i naš brend, nematerijalna baština - ističe Čotrić.

Srbi se smeju najviše svojoj nevolji, dakle, onome zbog čega bi drugi narodi bili besni. Smejemo se jer nam često ništa drugo ne preostaje. Bolje da eksplodiramo od smeha nego od muke. Glupost, škrtost, lenjost... Ovo su samo neke od večnih ljudskih osobina koje su uvek dobar materijal za viceve.

Etnički i regionalni humor jedna je od glavnih odlika naših šala. Vicevi o Muji i Hasi, Lali i Sosi, škrtim Piroćanacima, lenjim i hvalisavim Crnogoracima su neprolazni.

Stereotipi na kojima smo pravili likove i smešne situacije stari su decenijama, pa tako prvi vicevi o Lali datiraju još iz šezdesetih godina prošlog veka. Oni o Muji i Hasi su još stariji. Prema rečima aforističara, vicevi kruže ciklično, a svaka nova generacija u igru vraća istovetne, tek pomalo podgrejane šale. U osnovi vica je igra stereotipa - ima ih oko 300 i oko 10.000 viceva koji su varijacije na te osnovne stereotipe.

Poslednjih godina u Srbiji smo stvorili autentične viceve - o Zemuncima, odnosno ljudima s one strane zakona, "zaspalim" u devedesetim godinama prošlog veka. "Kako se zove dečji hor iz Zemuna? Kalibri". "U Zemunskoj bolnici noćas su rođene tri bebe, odranije poznate policiji".

Vicevi o životinjama su tek u poslednje dve decenije stekli popularnost u Srbiji i predstavljaju moderan odgovor na basnu. Sama činjenica da se životinjama pripisuju ljudske osobine i moć govora stvara apsurd, koji je odlična podloga za smešne situacije.

Ono što je za Srbe takođe karakteristično su crni i masni vicevi. Psiholozi objašnjavaju da crni humor omogućava ljudima da na društveno prihvatljiv način ispolje svoju agresivnost. S druge strane, masni vicevi služe da se bez stida ili osude izraze neke svoje seksualne fantazije ili da se jednostavno "podgreje" atmosfera u društvu.

Vic zahteva iskusnog pripovedača sa malo glumačkog dara. Kažu i da je za pričanje viceva neophodna dobra atmosfera i memorija. Viceve češće pričaju muškarci u želji da zasmeju žene ili nadmaše druge muškarce. Vicevi ne trpe "reprize" pred istom publikom.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)