Vršnjaci ga tuku jer je gluv, on supertalenat za Petnicu

Danilo Krstajić iz Subotice je za svoje drugare iz razreda glup i lud, samo zato što je gluv. Rođen je sa teškim oštećenjem sluha i lekarskom prognozom da nije ni za slušni aparat. On je danas gimnazijalac, zaražen biologijom, Petnicom, sa planovima da završi medicinski fakultet, radi u nekoj laboratoriji ili bude neurohirurg.

Preporučujemo

Danilo je treće dete u porodici, od četvoro dece i roditelji su vrlo rano, kada je imao samo jednu godinu, primetili da ne reaguje na zvuk. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

Porodica je ipak insistirala da ga dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

- Mislio sam da ću, kad dobijem kohlearni implant, odmah moći da čujem savršeno, da sam zauvek rešio problem sa gluvoćom, ali to ne može tako. Posle operacije je potrebno mnogo vežbe, truda i rada. Kada sam ga dobio, čuo sam samo kljucanje kokoške u glavi, dok se nisam navikao. Posle se moj mozak navikao da mogu da čujem svaki zvuk. Prvi put sam čuo cvrkutanje ptice i prvi put sam čuo kišu i šum mora - kaže Danilo.

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

- Zadirkivali su ga, rugali mu se, gurkali ga. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora… Danilo tada nije čuo, skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali. Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, rančić, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga - priča Danilova majka Slađana za portal Cujemovas.rs.

Danilo kaže da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što su ga drugari ponizili.

- Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili - kaže Danilo.

Njegova majka dodaje da se situacija u srednjoj školi, nastavila.

- Sve se nastavilo u srednjoj školi, jer su neka deca iz osnovne ponovo sa njim u odeljenju i odmah su ga ismevali i stvorili atmosferu da je on malo lud – gluv pa lud. Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret - kaže Slađana Krstajić.

Njegov svet je bila njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja.

- Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati, da  kaže: "Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu"? Nikada me nisu uključili u razgovor - navodi Danilo.

Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje. Tu su i drugari sa fejsa - iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

- U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bio zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo - priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/2014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

- Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem,  sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtvah hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore, da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej - priča majka.

Ona je rekla savetniku da je Danilo dete koje voli da uči, voli nauku, a sada neće da ide u školu. Da dolazi kući plačući, a ima 18 godina i da nije ni čudo da ima samoubistava.

- Savetnik je na to rekao cinično – da, da, imali smo samoubistava. Postoje procedure u slučaju vršnjačkog nasilja koje traju od tri do šest meseci, a šta će biti sa vašim detetom, ko će vaše dete zaštititi, ko će zaustaviti tu decu da prestanu više. Deca su posle prijave prestala da ga guraju, direktno vređaju, ali i dalje neće da mu pomognu, da komuniciraju sa njim, govore mu da pravi problem, da je on jedini problem, a on dete samo hoće da se druži i da ga ne zovu pogrdnim imenima - kaže Slađana.

Roditelji su Danilu privatno angažovali psihologa kako bi jačao njegovo samopouzdanje, ličnost, i kako bi ga naučio kako da se ponaša u određenoj situaciji, kako da se postavi.

- Često sam veoma usamljen - priznaje Danilo i pita se zašto drugari ne žele da ga prihvate.

Tokom rehabilitacije, Danilo je naučen da bude samostalan. Puno putuje, radi u školskom časopisu, fotografiše, član je đačkog parlamenta, ide u Petnicu, ima mnogo aktivnosti van škole, putovao je u inostranstvo, sam je išao na more. Ipak, želeo bi da ga drugari iz odeljenja prihvate, da se druži, ide sa njima u grad, bioskop, priča o svemu, ali sumnja da se ljudi menjaju.

(Telegraf.rs, Izvor: cujemovas.rs)