TELEGRAF POKREĆE INICIJATIVU: Beograde, daj Meši Selimoviću ulicu u centru grada! (FOTO) (VIDEO)

"Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti."

Preporučujemo

Postoje istorijske nepravde koje je nemoguće ispraviti, one koje su nalik na prosuto mleko koje se ne može vratiti u krčag. Postoje, međutim, istorijske nepravde koje traju, neprestano, i sa kojima se u svakom datom trenutku može raskrstiti, sa čijom se crnom praksom uvek može prekinuti. Postoje "krive Drine" koje se uvek mogu ispraviti.

Meša Selimović nema ulicu u Beogradu.

Tačnije, Meša Selimović IMA ulicu u Beogradu, još preciznije sokače, na samom rubu grada, na rubu Mirijeva, što je verovatno (uz dužno poštovanje prema žiteljima Mirijeva, sigurni smo da će shvatiti da ne nipodaštavamo njihov kraj) još veća uvreda za jednog od naših najvećih pisaca: bolje bi bilo da su ga zaboravili u potpunosti, nego što su ga se setili i procenili da čovek koji je srpskom narodu dao neke od najboljih romana ikada napisanih na njegovom jeziku ne zaslužuje da se nađe u društvu velikana u centru grada, već da mu je mesto na periferiji.

Sramotno. Utoliko sramotnije što svakoga dana možemo da vidimo da ulice u našem gradu nose imena istorijski, kulturno, društveno i politički krajnje nebitnih ličnosti, koje nas ni po čemu nisu zadužile već su dobijale ulice u naletu antikomunističkog zanosa krajem '90-ih i početkom 2000-ih godina.

Ipak, ovo je moguće promeniti. Dopustite nam da izložimo slučaj i da vam ukažemo zbog čega mislimo da Mehmed Meša Selimović ne samo zaslužuje već mora da ima ulicu na teritoriji centralnih gradskih opština. Ne sokače, kao što ga ima danas, već ulicu dostojnu jedne literarne gromade.

Meša je rođen u Tuzli, 26. aprila 1910. godine, a u svom rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Sa navršenih dvadeset godina upisuje studije srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde četiri godine kasnije diplomira. Do početka Drugog svetskog rata radio je kao profesor.

Prve dve godine rata u Jugoslaviji proveo je u Tuzli, gde je hapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom. Maja 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju i postaje član KPJ i Agitpropa za istočnu Bosnu, a potom i politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Po oslobođenju Beograda odlazi u prestonicu gde obavlja druge političke i kulturne funkcije.

Otprilike u isto vreme u Mešin već burni život useljava se oluja koja će potpuno promeniti njegov tok a nama dati verovatno najbolji roman ikada napisan na srpskom jeziku. Njegovog brata Šefkiju Selimovića hapse zato što je kao rukovodilac Fonda narodnih dobara uzeo krevet i ormar i poslao ih svojoj kući, supruzi koja se upravo vratila iz jasenovačkog zatočeništva u potpuno prazan dom koji su prethodno opljačkale ustaše. Pošto je dolazio iz poznate komunističke i partizanske porodice, biva pušten, ali raščinjen i raspoređen u jedinicu kao običan vojnik.

Međutim, Štab korpusa nije dozvolio da se ovo ovako završi, insistirajući da baš zato što je iz partizanske kuće, koja je NOB-u dala sedam članova, mora biti najstrože kažnjen kao primer i opomena drugima. Šefkija je zato streljan i sahranjen na nepoznatom mestu. Čak ni njegov brat Teufik Selimović, visoki oficir OZNA-e, "nije pomaknuo malim prstom da mu pomogne".

Meša je ovaj, za njega traumatični događaj, potom opisao u romanu "Derviš i smrt", na kome je radio između 1962. i 1966. godine. Smešten u 18. vek, u neimenovanu bosansko-hercegovačku kasabu, on prati Ahmeda Nurudina, derviša mevlevijskog reda i šejha svoje tekije, kome su brata zatvorili u tvrđavu zbog toga što nije hteo da ćuti o nepravdi vlastodržaca. Ovo je psihološka drama, koja nas vodi duboko u dušu svakoga od nas i otkriva nam skrivene ćoškove našeg uma za koje nismo ni znali da postoje, te nam osvetljava prošlost, sadašnjost i budućnost, kako nas samih tako i prostora na kome živimo.

Satkan od savršenih rečenica, skladno ukomponovanih u haosu dervišovih misli i osećanja, sa poglavljima koja počinju citatima iz Kurana, ovo delo za sva vremena, posvećeno supruzi Darki, predstavlja najviši i najlepši svetionik srpske i jugoslovenske književnosti koji danas blista istom silinom kao i onda kada je prvi put ugledao svetlost dana. Ovaj neponovljivi roman jedan je od najvećih u istoriji naše literature, a mi ćemo se usuditi da kažemo - i najveći.

Bilo je predloga da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost, ali do toga ipak nije došlo; međutim, dobio je NIN-ovu, Goranovu i Njegoševu nagradu, a potom i Dvadesetsedmojulsku i nagradu AVNOJ-a.

Posle velikog uspeha romana "Derviš i smrt" - koji je doživeo prvo TV ekranizaciju 1972. godine u režiji Save Mrmaka i sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi, a potom dve godine kasnije i filmsku u režiji Zdravka Velimirovića i sa Vojom Mirićem kao Ahmedom Nurudinom - izlazi esejistička knjiga "Za i protiv Vuka" u kojoj raspravlja o ulozi Vuka Karadžića u reformi srpskog jezika, pa potom i roman "Tvrđava" koji nas vodi još dublje u prošlost, u 17. vek, u Sarajevo posle Hoćinske bitke. I ovo delo je "bogato prigušenom emocionalnošću, sumračnim iskazima o ljudskoj sudbini, atmosferom koju je teško jednostavno opisati i koja se kreċe od smirenosti u prihvatanju sudbine do bunta protiv neljudskih okolnosti".

1971. godine se penzioniše i seli u Beograd, gde će napisati "Ostrvo", "Krug" i "Sjećanja". U gradu na ušću Save i Dunava će i izdahnuti 1982. godine, 11. jula. Pre nekoliko dana je bila 32. godišnjica od kako nas je napustio. Idealni povod za inicijativu koja je davno trebalo da bude pokrenuta.

Mešina dela danas su aktuelna isto koliko i onda kada su napisana, isto koliko i onda kada se istorijski zbivaju. Ona nam pomažu da shvatimo ne samo sebe i ljude oko nas, društvo u kome živimo i prostor koji nastanjujemo, ne samo identitete između kojim smo rastrzani, već i svet kao celinu, jer ljudska duša je u osnovi ista i ponaša se isto bez obzira na veru, naciju, rasu i podneblje. Meša je univerzalan, i pripada celom svetu, iako ga taj svet još uvek nije otkrio, a mi ga očito još uvek ljubomorno čuvamo.

Premda smatramo da je to krajnje irelevantno, Meša se deklarisao kao Srbin muslimanske veroispovesti, koji pripada srpskoj literaturi, a koji svoje stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini vidi kao zavičajni centar a nikako kao posebnu književnost. Jednako, pisao je, poštuje i svoje poreklo i svoje opredeljenje, i svaki pokušaj da se to razdvaja vidi kao zloupotrebu njegovih prava zagarantovanih Ustavom. To su njegove reči.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bio je i veliki navijač Crvene zvezde. Još jedan krajnje irelevantan podatak, ali i krajnje zanimljiv. Tuzlanin, a Beograđanin. I jedno i drugo u potpunosti.

Iako je u "Tvrđavi" Meša napisao da "nikada čovek ne može tako upropastiti svoj život kao kada želi da ga popravi", mislimo da će Beograd svoj život samo unaprediti ako bude ispravio nepravdu o kojoj smo danas govorili. Zato, hvala Meši Selimoviću na svakom slovu koje je u životu otkucao. Dajte mu ulicu, podignite mu spomenik, postavite mu bistu u Studentskom parku. Povećajte novčani fond za nagradu koja nosi njegovo ime i podignite je na viši nivo.

Ali, počnite od ulice.

Pogledajte šta je Meša Selimović govorio o pisanju, ratu, ljubavi...

(V. V.)