Pet utešnih rečenica koje možete čuti jedino od stanovnika predgrađa: Oni iz grada samo se nasmeju

Foto: Mateja Beljan

Beograđani često zavide sugrađanima iz predgrađa kada govore o svojoj kući, vrtu, gumenom bazenu i hladu u dvorištu... Ali, u okolini velegrada postoji niz poprilično udaljenih naselja, neuređenih i stihijski širenih, a u njih, ipak, nerado zalaze oni iz centra.

Preporučujemo

Tako se građani sa periferije češće upućuju u grad kada dođe vreme druženju i razonodi, dok su uzvratne posete retke i komplikovane. Jer, veliki je to "cim" - trocifreni busevi, dugo putovanje, a taksi nije opcija. Kad imate kola, još i "bože pomozi", spremite se za "dug" put, pa krenete.

Između građana centra i periferije tako postoji neki jaz, koji se otkriva u šalama i opaskama. A zna se i da onaj ko živi dalje uvek prvi (ili poslednji) napušta društvo, jer u gluvo doba noći nema kako da se vrati kući. Ustaje bar sat vremena ranije, ali bar uvek može da se vadi na bus kad okasni. Putuje po sat i po vremena i može u jednom smeru da pročita "Rat i mir". Nema problema sa komšijama, već njihovim domaćim životinjama. Bude ga petlovi, a ne buka sa ulice.

I da, svi se malo nasmeju kada krene da se teši.

"Brzo se stiže, ja sam za pola sata u gradu"

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Možda, kad je nedelja, kad već sednete u bus i kad je reč o onim malobrojnim starim primercima koji kao da imaju raketni pogon.

"Da, da, sve je to kao blizu. A onda kad kreneš, nikad kraja. Njive, njive, njive. Presvisneš dok stigneš. Šokovi" - ovako bi otprilike izgledao odgovor nekog iz centra grada.

U suštini, gdegod da krenete, računajte da će vam van grada trebati najmanje sat i po vremena, sa sve čekanjem i presedanjem, a da će psihološki to delovati još duže, jer kada stanice postanu ređe, a na vidiku nema više zgrada, put se čini beskrajnim.

"Pa, nema mnogo domaćih životinja"

Foto: Mateja Beljan

Nema, nema, tek poneko drži... Ali se oseća, ipak. Tačno znate kad kročite da ste u ravničarskom selu ako osetite miris svinjske balege.

U šumadijskom pobrđu pre ćete se susresti sa kokoškama, kozama i kravama, koje se šetaju u dvorištima sa niskom ogradom.

Buđenje uz petlove je normalna stvar, a domaće životinje katkad se mogu videti i sa gazdom na ulici.

"Mi imamo 80 hiljada stanovnika"

Zanimljivo je da gotovo u svakom prigradskom naselju ljudi veruju da su pravi mali grad. Licitiraju se brojevi stanovnika kao da će time nešto promeniti... Pa se kaže, eto, "nas ima 50 hiljada, a nemamo kanalizaciju".

Ili: "Kad će da srede taj put, ovde živi 80.000 ljudi".

A istina je da živi mnogo manje, tek nekoliko naselja ima više od 15 ili 20 hiljada ljudi, a najveće predgrađe je definitivno Borča koja se približava čak i brojci od 40.000.

Ali mit o malim gradovima na obodu velikog i dalje živi... Iako je tačno da su i bez preuveličavanja neka naselja prevelika i da im nedostaje mnogo toga.

"Pa šta, sačekaj prvi jutarnji..."

Ako niste u posetu došli kolima morate dobro da vodite računa o prevozu. Nema noćnog ili ide retko, nema taksija, ili ga je nemoguće dozvati. Pa, rešenje je onaj dobri stari "prvi jutarnji". To je sigurica.

A to znači i dugu, dosadnu noć, putovanje kući rano ujutro sa radničkom klasom i dolazak u stan kad sunce već upeče.

"Tuširanje može, ali posle 23h"

Ako se već odlučite da prespavate daleko od kuće, to je sigurno bolja opcija. Put se onda, nekako, još i isplati.

Ali, morate voditi računa da u predgrađu važe neka druga pravila života. Na primer, ne možete da se istuširate baš kad poželite. Ako se na taj korak odlučite popodne, veoma je moguće da će slavina samo da "curka".

To je vreme kada se zalivaju bašte i prskaju dvorišta. Jasno je da to nije dozvoljeno, ali to je deo svakodnevice. Morate malo da se strpite...

Pa, sve su to slatke muke. Nekada stan i vrela ulica zaista ne mogu da se uporede sa kućom, dvorištem, psom koji trčkara i ljuljaškom. Pa makar morali da se vozite i "Lastom".

(Telegraf.rs)