"Brat ubijen na majčinim rukama": Bole priče o zeki, čizmi, barbici... Iza crne zavese uspomene dece iz rata

Stvari dečice od četiri, pet, šest... deset godina, koje su oni nosili u trenutku kada su gubili drugove, kada su krvarili i bežali od sigurne smrti, dovoljne su da učine da iza crne zavese ne progovorite nijednu reč. Tišina, u kojoj svaka potresna ispovest detetea iz rata praćena nekim predmetom izgleda dramatičnije od Munkovog "Krika". Jer, ovaj krik je prigušen, ali mnogo bolniji, a Muzej ratnog detinjstva učinio je da on dopre pravo do naših srca.

Preporučujemo

Ovaj sarajevski muzej, koji čuva preko 5.000 predmeta dece iz rata, danas odraslih ljudi koji su podelili svoja sećanja i koja u kratkoj formi prate građu, gostuje sa delom svoje kolekcije u Endžio Habu u Beogradu.

Na zidu su "nacrtani" dečak i devojčica, stoje okrenuti jedno prema drugome. Njihove crno-bele siluete drže balon u ruci. Ali, kad malo bolje pogledate, balon je - bomba. Ovo je samo simboličan prikaz suštine izložbe, dok vas prave, bolne priče, čekaju iza crne zavese.

Jednu žutu majčicu sa crnim tufnama, koje je 1991. nosila jedna devojčica iz Vinkovaca, ima na sebi tri procepa, tri rupice. To nije stara pohabana majica zbog siromaštva koje donosi rat, već delova granate koja se raspršila u dvorištu jedne porodične kuće. Metal je probio majicu na tri mesta i devojčici se zario u telo. Tu gde su bile rupice potekla je krv. Ostali su ožiljci.

Foto: Nikola Anđić

"Brat je ranjen u glavu, a ja u rame, ruku i leđa", napisala je devojka koja je, kao i njen brat, srećom, preživela.

Među predmetima koji vise nalaze se i dva kanistera. Prva asocijacija nam je - benzin. Ali, u Sarajevu je tokom rata od benzina bila mnogo važnija voda. Nije tekla iz slavina, satima je trebalo čekati u redu za točenje. A kako bi oba kanistera mogla lakše da se nose zajedno, mama je sa svojih haljina skidala kaiševe i vezivala ih. Obični plastični kanisteri, kakvi danas stoje možda u nečijem podrumu i nemaju više nikakvu svrhu, za ove ljude značili su život.

Foto: Nikola Anđić

Pažnju nam privlače police s igračkama. Jedna barbika i ken uživaju na stolicama dok je ispred njih roze konjić. Ta barbika nekada je imala i kosu, a vredela je čitavo bogatstvo. A evo i zašto. Majka jedne devojčice odlučila je da prođe kroz ratni tunel, sa njom u naručju. Desilo se nešto neočekivano - jedan vojnik dao je toj ženi čizme, koje su joj bile preko potrebne, jer je bio sneg.  Ali, kada je devojčica videla barbiku, počela je da plače - igračku je silno želela. A cena te obične barbike bila je paprena - koštala je mamu tek dobijenih nepropusnih cipela. Zašto je barnika ošišana? Autorka ispovesti nije objasnila, jednostavno je želela da joj promeni frizuru, što je majku rastužilo. Kasnije je dobila i kena.

U jednoj vitrini je Latinska gramatika i knjiga Endemične biljke. Izgledaju kao da ih je neko macolom udario iz sve snage. Ove dve knjige nisu bile žrtva besnog studenta, već su mirno stajale na polici, dok je momak ležao na krevetu. Bilo je jutro, mirno, a onda je puklo staklo - geler je uleteo u sobu i pogodio kućnu biblioteku. Strašna, ali priča sa srećnim krajem.

Foto: Nikola Anđić

Mnogo goru priču krije Adidas kapa, takoše sa rupom. Jedan dečak sankao se sa drugovima, a onda se začula eksplozija. On je osetio staklo na licu, ali nije ni slutio da je povređen dok mu na stepeništu solitera nije pozlilo, a krv se slivala niz lice. Ušiven je, ostao je živ i zdrav. Šestoro prijatelja sa kojima se tog dana slatko igrao izgubilo je život. Još petoro je povređeno.

Jeza prolazi niz leđa kada ugledate čizmu koju je nosio dečak koji je postao vojnik sa svega 16 godina. Poginuo je van fronta, zajedno sa bakom i sestrom.

Jedna naizgled obična majica svedoči o jednom ugašenom dečjem životu na Kosmetu. Devetoro mališana naišlo je na minu i počelo njome da se igra. Jedan je slučajno otišao, a onda posvedočio o jezivoj smrti ostatka grupe. Mina je raznela osmoro dece.

Jedna devojčica iz Srbije dva puta gledala je kako joj mobilišu oca. Strah od smrti obuzeo je 1999. godine. Povukla se u svoj svet - crtala je, pisala dnevnike, čitala knjige maštala o Londonu, Parizu... Priložila je svoju uspomenu - crtež sa sobom za igru kakvu je želela da ima.

Foto: Nikola Anđić

Da jedna obična kutijica, poklončić kakav danas možete videti u svakoj knjižari, može biti beg od rata za jedno dete svedoči i kutija sa stvarima jedne devojčice iz naše zemlje. Dobila ju je od jedne humanitarne organizacije i zgrabila čim je morala da pobegne u podrum. Svih 78 dana rata igrala se sa njom. U kutiji je jedan zeka, torbica, CD-ovi, ali i jedna knjiga koju je devojčica očito dodala, jer je u podrumu otkrila i svet knjiga i stripova.

Foto: Nikola Anđić

Deca obično crtaju kuće sa suncem i dugom, a jedna kuća nacrtana je sa plamenom. Ovaj predmet ne potiče iz ratova na prostoru bivše Jugoslavije, već iz Ukrajine. Muzej ratnog detinjstva ima svoju kancelariju i u Kijevu, a prikupljani su predmeti iz rata 2014. godine. Nažalost, materijala će tek biti... Upravo ta činjenica da na Balkanu trenutno uživamo u miru, ali da se stvari preko noći mogu promeniti i da neka nova deca sada preživljavaju traume rata, jedan je od motiva da se izložba predstavi i u Beogradu.

Foto: Nikola Anđić

- Beograđani iskazuju da je izložba izuzetno dirljiva, pogađa na emotivnom nivou. Lične priče najbrže dopiru do ljudi. Izložba treba da bude jedan vid posebne empatije i brige za druge osobe, ali istovremeno i zahvalnost za mir koji trenutno imamo priliku da iskusimo ovde, za razliku od nekoga ko nema te sreće, odnosno neuzimanje stvari zdravo za gotovo - ispričala nam je Mia Babić iz Muzeja ratnog detinjstva.

Ona kaže da je susret posetilaca sa izložbom duboko intiman i da oni sa sobom nose utiske koje nekada podele, a nekada ne.

Mia Babić, Foto: Nikola Anđić

- Neki ljudi nisu spremni da pričaju nakon posete izložbi, što je razumljivo, oni koji jesu ističu to da izložba otkriva nešto što se ne veže toliko često za rat, prva ideja nekako kad se spomene detinjstvo i kada se spomene rat jeste da su deca u izuzetno teškoj poziciji, da su žrtve i da je fokus istovremeno i pogibija, dok sama izložba otkriva šta se sve dešava u porodicama, u zajednicama, da postoje priče koje ukazuju na to koliko su deca u stvari snažna da se nose sa svim, da i bavljenjem umetnošću i sportom preživljavaju u okolnostima koje su dehumanizujuće i u kojima je teško preživljavati - kazala nam je Mia.

Pre nego što je muzej otvoren 2017. godine postojala je knjiga detinjstva u ratu, koja je objedinila više od 1.000 kratkih sećanja osoba koje su bila deca za vreme kritične situacije u Sarajevu. Mnoge priče su ljudi sami donosili muzeju, a sada istraživači odlaze i u zemlje regiona, uključujući i našu zemlju, uključujući i Kosovo i Metohiju, gde nastavljaju da prikupljaju građu. Najviše priča zaista dolazi iz Bosne i Hercegovine, ali u ovoj reportaži nismo želeli da povezujemo imena ljudi koji su ostavili svoja sećanja iz detinjstva sa njihovim predmetima, jer za priču je bitno samo da su bili deca, a ne: Azra, Goran, Martina, Dmitro, Kemal...

Priča o plavom zeki

Foto: Nikola Anđić

Simbol izložbe je jedan upečatljivi plavi zeka, koji vizuelno privlači veliku pažnju. On krije jednu od najtežih ratnih priča.

- Predmet koji je nama naslovni ovde je plavi, zec zato što je predmet koji zbog izgleda privuče dosta pažnje, ali se iza njega krije teška priča. Osoba koja ga je donirala je izgubila brata pre nego što ga je mogla upoznati. Brat je ubijen na majčinim rukama - kazala je Mia.

"Brata se ne sećam. Bio je tek malo stariji od mene. Uzeli su ga iz majčinih ruku i ubili. Izašli smo iz kuće i nismo imali priliku da je zaključamo. Živeli smo u izbeglištvu. Plavi zeka je bio moja jedina radost. Svojom bojom i osmehom ulepšavao je tmurne dane. Sve igračke sam poklonila, samo sam njega sačuvala", napisala je donatorka ovog predmeta u svojoj ispovesti.

(Telegraf.rs)