Policajci emotivno o spasavanju devojčice: Kad smo je predali lekarima, zaplakali smo. Držala me ručicom

"Najlepši trenutak je bio, kada joj je zdravstveno osoblje davalo kiseonik, a ona me uhvatila svojom ručicom, krenula da raspoznaje ljude oko sebe i da komunicira. To mi je bilo najdraže!" Ovim rečima Miroslav Ilić, jedan od dvojice saobraćajnih policajaca Policijske uprave Beograda počinje za Telegraf.rs priču o prethodnom vikendu kada su spasli život devojčici sa posebnim potrebama, pošto su je uočivši da je bez svesti, smestili u svoj službeni automobil i odvezli u bolnicu "Olga Dedijer". Delići sekunde delili su je od onog najgoreg, i života.

Preporučujemo

Bio je to za njega i njegovog kolegu Miroljuba Rakićevića, naizgled običan radni dan. Delovali su zbog saobraćajne nezgode u Ulici Starine Novaka, kada su u drugim kolima primetili devojčicu bez svesti. Za više od dve, pa i skoro tri decenije karijere, imali su sličnih situacija, ali nikada ovakvu.

- Obavljali smo redovne poslove, kao i svakog radnog dana. Bili smo u Ulici Starine Novaka u kojoj se dogodila nezgoda između motocikla i putničkog vozila. Hvala Bogu, bile su lakše povrede u pitanju. Krenuli smo da silazimo niz ulicu, i tog momenta naišli smo na vozilo u kojem je majka držala dete u rukama. Videli smo da je dete bez kiseonika, bez svesti, stali smo i reagovali odmah. Dete smo smestili u službeno vozilo i prebacili u Dečju bolnicu u Ulici Mije Kovačevića. Na sreću, stigli smo na vreme. Devojčica je predata doktorima u ruke, koji su je, hvala Bogu, povratili u život - kaže Miroljub Rakićević za Telegraf.rs.

Susret posle oporavka

Devojčica ima 18 godina, ali zbog distrofije mišića od rođenja, izgleda kao da ima 10, 12 godina. Prilikom naglog kočenja drugog automobila, devojčica je ispala iz kolica, doživela stres i malo se povredila.

- Po izjavi majke, dete prilikom svakog stresa ostaje bez kiseonika, i u toj situaciji je moglo da se desi da ne može da preživi. Na svu sreću, dobro je. Redovno se čujem sa majkom. Dobro je, ali joj treba malo duži oporavak posle svega, jer je imala i malu povredu na čelu, a i oporavak kod nje duže traje s obzirom na zdravstveni problem koji ima - kaže Ilić.

Majka im se, očekivano, pri svakom pozivu, iznova zahvaljuje, a Ilić želi da devojčicu posete čim se oporavi i da je upozna sa svojim sinom, s obzirom na to da su vršnjaci.

- Žena kaže da je sam Bog poslao dobre ljude i da do sada nije srela osobe da se neko interesuje toliko za dete. Voleo bih, pošto je devojčica vršnjakinja sa mojim sinom da odem kod nje da se upoznaju, da se druže... - otkriva nam Ilić.

Ne kriju kaže da im je bilo teško sve dok dete nisu preuzeli lekari i dok devojčica nije povratila svest. Tada su počele suze. Da li radosnice, ili ne, ni sami ne znaju.

- Nije nam bilo lako sve dok nismo otišli do Dečje bolnice i sačekali par minuta da dete predamo doktorima, da se povrati. Tek tada nam je laknulo. Kolega je pustio suzu, iskreno rečeno jesam i ja, i meni je bilo teško, ali on - priča Miroljub gledajući u kolegu Miroslava sa kojim je tandem na terenu godinama.

- Najlepši trenutak je bio kada joj je zdravstveno osoblje, koje je maksimalno dobro odradilo svoj posao, davalo kiseoenik, a ona me je uhvatila ručicom, počela da raspoznaje oko sebe, da komunicira. To mi je bilo najdraže. To je bio trenutak kada smo znali da smo uradili pravu stvar, da smo je spasli. Sve vreme sam bio tamo sa njom. I, da, jesam. Plakao sam - iskren je Miroslav.

Miroljub pohvaljuje lekarsko osoblje.

- Mi smo ušli sa kolima tamo, pod rotacijom, pod sirenama. Svi su nas dočekali, otvorili vrata i istog momenta prihvatili dete kao što smo mi reagovali. Uzeli su mamu i dete i odveli ih do bolnice, tako da su sve odradili maksimalno dobro i na vreme.

Dovoljan je pogled

Na pitanje kako su znali u koju bolnicu da odvedu dete, kažu da je bilo neodumica, ali da je bilo dovoljno da se njih dvojica iskonsultuju međusobno, pogledaju i kao i uvek, kao što to rade godinama, dogovore.

- Pala nam je na pamet Dečija bolnica Olga Dedijer, jer je najbliža, a mi mo bili u Ulici Zdravka Čelara, ili Gradska bolnica. S obzirom na to da je ova Dečija, rešili smo da se uputimo tamo. Dovoljno je bilo da se se pogledamo.

Iako se danima priča i piše o njima, ne dozvoljavaju da im popularnost "udari u glavu". Sve to, napominju, treba ostaviti po strani, sada kada se zna da je devojčica dobro.

- Naviše nam je drago da je devojčica dobro, da se ona vratila u normalu, da smo učinili pravu stvar, a, i, svako od nas bi to učinio, čini mi se. I ranije su nam se dešavale slične situacije, ali ne ovako teške. Kroz ovaj posao, jednostavno, čovek može da očekuje svake sekunde da se nešto desi. Mnogo nam je drago da smo se u tom trenutku tu našli. To su bili delići sekunde da se desi ono najgore i ono najbolje - kaže Miroljub, a Miroslav odobrava glavom i dodaje:

- Bitno je da je dete dobro, da se ona oporavlja, da je zdrava, sve ostalo dođe i prođe, pa i ta popularnost.

Obojica pozivaju građane da ne ostaju nemi kada se nešto ovako dogodi, ali i da vode računa o brzini tokom vožnje, jer, biće lakše i građanima, a i njima. Obojica se zahvaljuju i svim načelnicima, šefovima koji su odmah reagovali , i kojima je takođe bilo drago  kao i njima zbog njihovog postupka.

A, na šaljivo pitanje za kraj ko je ostao da reguliše saobraćaj na deonici gde se sve desilo, znali su odgovor, jer saobraćajci ništa ne prepuštaju slučaju:

- Nije bilo gužve, te nije ni bilo potrebe, a i da je bilo, morali bi da se strpe jer je ovo bilo mnogo hitnije, a uostalom postoji sistem u lancu obaveštavanja, pa da je trebalo starešina bi odmah poslao ekipu - kažu ovi dobri ljudi.

(Telegraf.rs