"Manje muka da su me ubili tada, nego što tako živim sada": Današnji dan meštanima Busija donosi setu i tugu

U Hrvatskoj se danas se proslavlja vojno-policijska akcija Oluja čiji je rezultat više od 200.000 proteranih Srba, a deo njih i njihovih potomaka - oko 6.000, živi u Busijama tridesetak kilometara od Beograda, najvećem izbegličkom naselju u zemlji i ove dane uglavnom teško podnosi.

Preporučujemo

Ne gledaju slike proslave u Hrvatskoj, kao ni i slike izbegličke kolone u kojima su došli. One im, kažu, bude samo bolna sećanja.

Priče stanovnika ovog naselja, koje je formirano 1997. godine, ovih dana uglavnom liče jedna na drugu - govori se o izgubljenim životima, spaljenim kućama, bombardovanju kolone, strahu od odlaska u nepoznato, zapuštenim imanjima i kućama koje niko ne obilazi. Razmenjuju se informacije o tome da li se neko vratio, nešto prodao, povratio neko pravo, kako je "tamo"...

Jovan Vučenović iz Knina kaže ne voli da se seća avgusta 1995. godine.

- Izbezumljena lica, plač dece i starijih. Nosite one koji ne mogu da hodaju bez obzira na to da li imaju jednu ili 91 godinu. Pomažete invalidima bez nogu, ruku, nesposobnima. Najradije se toga ne bih sećao, ali ne mogu da pobegnem od toga, ušlo je pod kožu. Teško je te emocije izbaciti iz sebe i dočarati svu tu tugu, žalost i neizvesnost. Bilo i ne ponovilo se nikome, pa ni tom najvećem našem dušmaninu - priča Jovan.

To što se desilo jako je teško opisati, a, kako kaže u sećanju su sačuvane slike o tome govore više od reči.

- Zaboraviti i oprostiti ne mogu, a mislim da treba mladi da znaju šta se dogodilo. Ali, mislim da se ni to ne radi kako treba. Ima 200.000 proteranih Srba iz Hrvatske, a sada rasutih po svetu. Niko nas više neće skupiti. I sve su opljačkali, ono što smo stvarali i mi i naši preci - konstatuje Jovan.

Kako priča, na nagovor komšije, uzeo je njegov traktor i prvi put seo za volan. Povezao je svoju ženu, rodbinu komšijine žene, već je bio suton, a nije znao gde mu je sin.

Kaže da je traktor bio prepun, ljudi su sedeli i na blatobranima. Tek u Sanskom mostu, nakon 48 sati vožnje, nije se više osećao sposobnim da vozi.

- Imali smo sreće da hrvatski avioni nisu bombardovali deo kolone gde sam ja bio, ali neke ispred mene takva je sudbina zadesila. Išli smo u Srbiju, ali nismo znali šta nas ovde čeka. Ovde su nas dočekali generalno dobro, ali mislim da vlasti za ovih 27 godina su mogle učiniti daleko više na zbrinjavanju proteranog stanovništva. Što se tiče Hrvatske, tamo danas nemate gde da odete i sa kim da budete. Odumire narod u tom kraju - zaključuje sumorno Jovan.

U Busijama našao novi dom

Plac u Busijama kupio je 1997. godine, kada je opština Zemun prodala zemljište za relativno nisku cenu uglavnom izbeglicama iz Hrvatske i BiH posle operacije "Oluja", iako područje nema infrastrukturu i nije planirano za urbanu gradnju.

Bila je to, kako Jovan kaže, njiva. Niko nije verovao da će postati naselje sa oko 1.500 kuća i 6.000 stanovnika.

- Sve ovde, pogotovo u početku, napravljeno je zahvaljujući našoj solidarnosti jer smo jedni drugima išli u mobe od temelja do krova. Sve smo sami radili. Ovaj narod koji ovde živi potpuno sam je finansirao vodovodnu mrežu, a nama su kasnije naplatili 50 odsto takse za priključak za vodu. Takođe, sami smo finansirali kompletnu rasvetu - priča Jovan.

Prvih nekoliko godina su bile teške, bez struje, vode, puta i osnovnih sredstava za život. Izbegli, naseljeni narod je zajedničkim snagama krenuo u izgradnju i podizanje naselja. Napravljena je crkva i parohijski dom, kao i ambulanta, koja se nalazi iznad parohijskog doma.

Škola je otvorena, takođe zahvaljujući svešenicima, u crkvenom dvorištu pre dve godine i deca sada ne moraju da idu do Batajnice i Ugrinovaca u školu.

"Šta proslavljaju?"

Stanislavu Milivojevihu iz Orahovca, koga je ekipa Tanjuga zatekla u kafani u Busijama gde se okupljaju njegovi zemljaci teško pada to što Hrvati proslavljaju Oluju.

- Ne znam šta proslavljaju. Naše proterivanje ili šta? Za naše žrtve niko ne pita. Imam osećaj da niko nema ni tačne podatke koliko nas je nestalo u tom ratu. To je baš tužno - konstatuje Stanislav.

On živi u susednom naselju Šangaj, gde su svi takođe iz Krajine i zadovoljni su što su na okupu.

- Mi sad mom drugu konačno pravimo kuću. Da ste sad tamo došli videli biste da smo mu stavili pola krova. Konačno će biti na svome. Bio je do sada podstanar, baš radimo od srca da mu pomognemo - kaže Stanislav.

Što se tiče novog života u naseljima Busije i Šangaj, on je zadovoljan.

- Snašli smo se. Napravili smo kuće. Živimo ko kako može. Odgojili smo decu i ne možemo sada biti zadovoljni svime. Nemamo kanalizaciju, a ima mnogo podzemnih voda. Ali šta ćemo. Ne može sve da se stigne. Ja to razumem - priča Stanislav.

Ovi dani svima teško padaju

I njegovom prijatelju Rajku Mirosavljeviću iz Podravske Slatine ovi dani teško padaju. Kaže da se oseća tužno, žalosno i prodano zbog toga što će se u Hrvatskoj danas proslavljati godišnjica Oluje.

Kada je reč o životu u Busijama kaže zadovoljan je.

- Busije su jedino izbegličko naselje koje je urađeno kako treba. Imamo put, imamo autobus, školu, dom zdravlja, sad i vrtić. Imamo sve - kaže Rajko.

Jovan Vučenović, međutim, upozorava da Busije imaju i mnogo problema.

- Nema trotoara, horizontalne i vertikalne signalizacije, nema groblja, kanalizacije, gasovoda, visoke podzemne vode koje prave poplave prilikom jačih padavina, kanali su zatrpani. Kulturno-umetničko društvo koje postoji 10 godina nema svoje prostorije, a fudbalski klub koji postoji 19 godina nema teren, iako su prvaci u svojoj ligi - nabraja Vučenović i dodaje da je poseban problem što žitelji Busija ne mogu da uknjiže svoju imovinu.

Kako kaže, svestan da je pri kraju života, to ga posebno muči jer je svestan da ne može da ostavi svoju kuću deci, jer nije vlasnik zemlje.

Radomir Vejnović živi u Zemun Polju i često svraća u Busije da se sretne sa zemljacima. Oluja ga je zatekla u rodnim Udbinama.

Počelo je granatiranje, a već je bio sumrak kada je, kaže, dobio naredbu da Udbine moraju da se evakuišu do jutra. Dva sina, ženu i roditelje, nešto odeće i hrane smestio je u Zastavu 101 i priključio se izbegličkoj koloni verujući da će se vratiti za dan-dva.

Međutim, priča, kada je prošao Martin brod shvatio je da se to neće desiti, ali, kaže, nije bio posebno razočaran zbog toga.

- Služio sam vojsku u Raškoj i mislio sam da je Srbija bogata zemlja i da ćemo se lako snaći, ali nije bilo tako. Bio je problem i sa poslom i sa svim drugim, negde su nas prihvatali, negde nisu - priseća se.

Ističe da nije od onih koji su dobro prošli, ali je uspeo da napravi potkrovlje i da se nekako skući.

Za sve što se dogodilo krivi političare, posebno trojicu koji više nisu živi.

Ističe da se oseća izdanim, žrtvovanim i prodanim.

Kaže da ga često pitaju zašto pati za zavičajem kada je to sada Hrvatska.

- Jeste, ali to je Lika, to je moj zavičaj. Tamo sam 35 godina živeo i sva lepota života mi je u tih 35 godina. Jednom sam napisao: "Manje muka da su me ubili tada, nego što tako živim sada" - poručuje Radomir.

(Telegraf.rs)