Ušao sam u aerotunel na Mašincu i imao osećaj da sam u vremenskoj kapsuli

Nije CERN, ali je čudo pod zemljom kod Vukovog spomenika. Ne govorimo o podzemnoj železnici, već o aerotunelu na Mašinskom fakultetu.

Preporučujemo

Miloš vas vodi u kutak Beograda koji poznaju samo eminentni stručnjaci i studenti Mašinskog fakulteta, a koji izgleda kao scenografija za naučnofantastični film.

Nije uplovio među zvezde, ali je otkrio kako se testiraju razni materijali iz avio ali i građevinske industrije, još od 1956. godine. Tada ovakvu spravu nije imala ni NASA.

Ulazim u Mašinski fakultet i nakon prolaska kroz hodnik, spuštam se niz gvozdene stepenice i polako ulazim u laboratoriju gde se vrše vazduhoplovna ispitivanja.

Opremljen najmodernijim računarima koji su u stanju da softverski procene brzinu kretanja čestica i okrenuti ka glavnom tunelu podsećaju na kakve laboratorije iz perioda sukoba dve najveće svetske sile tokom Hladnog rata.

Kroz mala gvozdena vrata i nekoliko stepenika, ulazim u njega i osećam se kao da sam ušao u vremensku kapsulu. Deluje nadrealno i očaravajuće, a istovremeno i futuristički poput hodnika vasionskih brodova iz naučnofantastičnih filmova.

Klaustrofobičnoj atmosferi doprinosi i činjenica da se nalazim ispod zemlje, ali profesor koji me je vodio oslobađa me svih strahova i tvrdi da ne moram ničega da se bojim, te počinje da mi objašnjava na koji način se vrše ispitivanja brzine kretanja čestica u ovoj laboratoriji.

"Kamere koje se nalaze u Piajvi sistemu sa pedeset puta u sekundi snimaju opstrujavanje čestice maslinovog ulja preko određenog profila. Na osnovu tih snimaka, računar može softverski da procenjuje vektore brzine i da li je strujanje oko tog objekta laminarno ili turbulentno", priča nam profesor doktor Goran Vorotović dok nam pokazuje specijalni pogonski sistem.

"Tokom pedesetih godina prošlog veka bila je problematika stabilnog naizmeničnog napona frekvencije od pedeset herca. Tada se došlo na ideju izgradnje 'leonardi grupe', koji predstavljaju dva generatora neizmenične struje, a koje su pogonile dve diname jednosmerne struje", dodaje profesor.

Kako kaže, u jednom tunelu se nalazi elisa aviona "Tanderbolt" iz perioda Drugog svetskog rata i koja je u stanju da potiskuje brzino od 250 do 300 kilometara na sat u radnom delu, što je dovoljno za ispitivanje objekata koji se nalaze na zemlji.

O samom Aerotunelu porazgovarali smo i sa stručnim saradnikom na Katedri za vazduhoplovstvo Milošem Januzovićem koji nam je detaljno ispričao o ovoj impozantnoj podzemnoj laboratoriji, kao i o projektima koje je Katedra za vazduhoplovstvo izvrašavala prethodnih godina.

"Aerotunel ima jednu lepu istoriju sa kojom uvek volimo da se pohvalimo. Prvi planovi i planiranja su počela davne 1952. godine. Izgradnja aerotunela je počela 1954. godine, a završena je 1956. godine i od tada se aktivno koristi i za nastavu i za projekte koje trenutno radimo. Pošto je to jedna od najskupljih laboratorija u koju je Univerzitet u Beogradu uložio pare, zbog toga ona nama i jeste najznačajnija laboratorija", objašnjava Miloš Januzović.

Miloš Januzović kaže da je Katedra za vazduhoplovstvo učestvovalo u velikim projektima prethodnih godina, a jedno od nih je i prvi model tornja na Avali.

"Što se tiče bitnijih projekata koji su prethodnih godina rađeni, to su rashladne kule Obrenovac, prvi toranj na Avali, a jedan od novijih projekata jeste kula West 65 na Novom Beogradu. To su jedni od većih projekata u kojima je učestvovala Katedra za vazduhoplovstvo", objašnjava Januzović.

On kaže da se u samom aerotunelu pored ispitivanja aviona, vrše i druga ispitivanja i to nad sredstvima koja se kreću kroz vazduh, što samo po sebi zahteva da dotični predmet bude testiran na vetar.

Što se tiče ispitivanja vektora brzina, Januzović tvrdi da aerotunel poseduje tzv. "Pitovu cev" koja daje informacije o brzinama, pritiscima, ali i samoj temperaturi u radnom delu aerotunela.

"Što se tiče testiranja brzina, jedno od najosnovnijih instrumenata koje posedujemo u aerotunelu jeste Pitova cev za digitalni ananometar. Dakle možemo da dobijemo informacije o brzinama, o pritiscima i o samoj temperaturi u radnom delu aerotunela. Kada radimo 'fors balans' metode, onda ubacujemo davače sile, dok jedno od najmodernijih metoda koje posedujemo u aerotunelu jeste 'Piejvi metoda' koja nam služi za dvodimenzionalni i trodimenzionalni prikaz opstrujavanja čestica oko aeroprofila i samim tim možemo da odredimo vektore brzina i položaje u prostoru.

On tvrdi da nisu glasine i da je tačna informacija da je Mašinski fakultet u Beogradu posedovao aerotunel, pre same NASE. Kako dodaje on se dosta koristi i za nastavu i osposobljavanje budućih studenata u pronalasku posla.

"Aerotunel se dosta koristi i za nastavu, trenutno na osnovnim studijama pohađa program oko šezdeset studenata, ali mi ih uvek upisujemo preko kvote. Ove godine je upis master studija je malo siromašniji nego ranijih godina kada smo popunjavali kvote. Postoje dva modula katedri, Katedra za vazduhoplovstvo i Katedra za informacione tehnologije i imamo dosta veliki broj studenata u obe katedre i svi oni poprilično brzo nađu posao, pre svega u stranim kompanijama koje se trenutno masovno otvaraju širom Srbije", kaže on.

Miloš Januzović poručuje budućim studentima da celokupnu nauku o vazduhoplovstvu shvate kao igru i da uživaju u tome što rade, što će im, kako tvrdi, doneti dosta uspeha u budućoj karijeri.

Mašinski fakultet u Beogradu, kao najveća i najstarija institucija u oblasti obrazovanja inženjera mašinstva u Srbiji, jedini školuje visokostručne kadrove u oblasti vazduhoplovstva. Pored nespornog intelektualnog potencijala, katedra poseduje i značajne laboratorijske kapacitete. U svom sastavu ima 10 laboratorija, a najznačajniji je aerotunel.

(Telegraf.rs)