Aždaja koja bljuje vatru: Evo kako je izgledala prva automobilska vožnja i kako je neman uništila jednog Božu

Foto: Wikipedia/Gwafton/Fortepan — Adományozó/Donor: Zichy.

Vraćajući se s posla juče, ušao sam u čuveni beogradski "špic". Grad prepun automobila svaki dan postane "nepokretan" na par sati, pa sam se zapitao kako bi naš Beograd izgledao ako bi na ulici bio samo jedan automobil?

Odgovore na to pitanje sam dobio veoma brzo, uz kafu, piće i karirani stolnjak kafane "Stara Hercegovina" u Carigradskoj ulici. Vremešni sugrađanin koji sa sobom nosi vekove beogradske istorije ispričao mi je priču o prvom srpskom šoferu Sretenu Kostiću.

Preporučujemo

Priča počinje davne 1903. godine, kada se bogati rentijer Boža Radulović odlučio na preskupu avanturu. Iz fabrike Nesselsdorf poručio je "ganc" novi  automobil koji ga je koštao velikih 17.000 austrougarskih kruna. Dragi moji čitaoci, za te pare ste tada mogli da kupite lepu dvospratnu kuću u širem centru Beograda.

Budući da su se u to vreme Beogradom vozile samo kočije, niko nije umeo da upravlja automobilom, pa je bilo obavezno poslati nekoga u fabriku kako bi se za to obučio. Boža se plašio novotarija pa je zamolio svog druga Sretu da pođe, pokupi zanat, i vrati se da radi kao njegov personalni šofer.

Božin izbor nije bio slučajan. Sreten je bio fotocinkograf, a njegov posao je bio da rukom ispravlja i docrtava detalje na cinkanim pločama. Taj zanat je zahtevao preciznu ruku i dobro oko, pa je vlasnik prvog beogradskog automobila smatrao da će Kostić biti idealan vozač, što je ironično, ako pogledate ko sve danas upravlja kolima ulicama prestonice.

Obuka je trajala 45 dana, nakon čega su vozač i automobil zajedno došli u Beograd.

Prva beogradska vožnja ovog tehnološkog čuda odvila se 3. aprila 1903, između stare Železničke stanice na dnu Nemanjine ulice, kroz Kneza Miloša, sa konačnim odredištem na Topčideru.

Ljudi su se krstili. Niko, do tada, nije video ništa slično, a komentari poput "Ove vatrene kočije idu i bez konja" čuli su se ulicama Beograda. Neki su se fascinirali, dok su drugi proklinjali "đavolju rabotu".

Motor je bio veoma bučan pa se zvuk automobila čuo nadaleko. Išao je na gorivo koje, logično, nije bilo najdostupnije u zemlji bez automobila, pa je Sreten morao da trči od apoteke do apoteke i kupuje sve dostupne bočice medicinskog benzina, koje je kasnije točio u rezervoare i koristio kao pogonsko sredstvo. Budući da je maksimalna brzina automobila zavisila od kvaliteta goriva, Božin Nesselsdorf išao je samo 30 kilometara na čas.

Nekoliko godina kasnije, Boža Radulović je bankrotirao, pa je automobil prodao belgijskom veleposlanstvu gde mu se gubi svaki trag.

Uprkos kratkom veku Božinog automobila, Sretenov novi perspektivni zanat se isplatio. Postao je vozač kralja Petra I, kasnije i crnogorskog kralja Nikole, a 1922. je osnovao i prvo "Udruženje beogradskih šofera". Bio je prvi u svom poslu i zanat je prenosio na druge šofere. Dočekao je procvat automobilizma u Beogradu, u kom je i preminuo 1947. godine.

(Telegraf.rs)