Batajnica 1999. godine, priča "iza scene": Da li je Amerikanac mogao iz satelita da čita novine u našim rukama

Kako smo dočekali NATO bombardovanje 1999. godine? Iznenađeni, preplavljeni strahom, konfuzijom i neizvesnošću. Nismo znali ni šta nas čeka, ni gde da bežimo, ni kako da se sakrijemo. Pohitali smo u podrume i skloništa, s ćebadima, svećama, radio aparatom i malo hrane. Ali, kako su bombardovanje dočekali oni koji su se čitav život za takvu situaciju školovali i pripremali, u svojim rukama imali oruđe koje je moglo makar u koleno da pogodi neprijatelja - veličanstveni, ali već ostareli MiG 29!

Preporučujemo

O ratnim danima za "Telegraf" svedoči Radosav Marinković, aviomehaničar, zastavnik u penziji koji je služio migove 29, jedine avione kojima smo mogli da izađemo na crtu NATO paktu.

Marinković je u intervjuu sa našim mladim novinarem Vladimirom Brankovićem u svojevrsnom podkastu govorio o svom pozivu, odluci da život posveti vazduhoplovstvu, o službovanju u JNA i Vojsci Jugoslavije, ratnim drugovima, strepnjama i posledicama užasa sa kojima se vojnički i profesionalno nosio. O najtežim trencima i temama Marinković svedoči smirenim tonom, rečima kakve može da bira samo profesionalac, kojima dostojanstveno i bez imalo gneva, osude ili (samo)sažaljenja opisuje momente u kojima je svaka sekunda dežurstva značila stati uspravljen pred moćnim neprijateljem koji samo traži metu na nišanu.

Smrt. To je ratu deo posla. Gubitak ljudstva. To je nešto za čime će vojnik tek u godinama i decenijama koje slede smeti da žali. Prijatejno, nepokorno, hrabro. A onda, u miru umiru i oni koji su preživeli rat. Malo po malo rasipa se društvo čije su se duše vezale još u vreme kada su ti isti migovi bili novi, moderni, ponos jugoslovenskog vazduhoplovstva. Družili su se na dežurstvima i kada se velika zemlja raspala, a avioni malo po malo propadali i starili. Družili su se i u vremenu pred početak rata kada su uzbune bile toliko česte da više od njih srce ne bi ni zaigralo.

Danak koji nije uzeo NATO danas uzimaju bolesti, posledice stresa, tuge, a možda, mada se o tome može voditi i duga stručna polemika, možda i kontaminacija...

Prvi udar NATO bombi 1999. godine

Mi, "obični" ljudi zaista nismo znali šta nas čeka kad krenu sirene. Kako izgleda rat? Kako izgleda rušenje? Kako ćemo krevet zameniti podrumom? Da li će raditi radnje, hoće li ulice biti pune vojske, šta ako... šta ako krene kopnena invazija? Autor ovog teksta imao je 12 godina kada je sve to počelo, a autor podkasta - jednu. Evo malo i sećanja iz prve ruke, s te "civilne" strane, na dva-tri kilometara od mesta gde je Radosav Marinković, takođe, čekao prvi udar. Sirena nije bilo, civilna zaštita je u tom trenutku bila očigledno nepripremljena. Vremena za razmišljanje, takođe nije bilo mnogo. Manje smo mi znali od Marinkovića, ali ipak se pronela vest da će to, verovatno, početi te noći. Studio B, nešto posle 20 časova, dobro poznat glas voditelja uvijeno počinje priču "Ono čemu smo se nadali da se neće dogoditi, nažalost...", a njegove reči doslovno su prekinule prve bombe u Batajnici.

Aerodrom je tada već bio skoro pa prazan, otkriva danas Marinković. Da, oni su bili spemni, ali su znali mnogo gore stvari od nas, koji smo se bar nadali da će odgovor agresoru biti srčan. I nismo se razočarali, ljut je bio odgvor, a srce srpskog vojnika mogla je samo da slomi raketa. Ali, srce nije tehnika...

Taj osećaj da ste stalno na meti Marinovića i drugove prožimao je svih 78 dana. Jer, oni su znali stvari koje mi nismo. O da, šuškalo se da Amerikanac može preko satelita iz naših ruku da čita novine. Verovatno je da to nije bilo baš tako, ali... Sve radio veze bile su ometane, leteli su avaksi, sateliti i avioni oko naše zemlje, koji su i pre samih udara činili sve da onesposobe naš RV i PVO. Mogli su da prave i slike kakve danas u dokolici gledamo na Google Earthu, a verovatno i još moćnije od njih. Neke rakete automatski bi se lansirale čim bi detektovale radarski signal. Komunikacija između pilota i oficira veze bila je onesposobljavana. A oni... Oni su uz pomoć satelita leteli kako su hteli i videli su sve.

Domišljato se naše ljudstvo sklanjalo u stare kuće i hangare, čuvalo je tehniku i živote. Nisu ni oni baš sve mogli da isprate s neba... Ali, strepnja da će naši mehaničari, tehničari i piloti biti razotkriveni i razneti bombom nije jenjavala. To bi, nažalost, bio vojni cilj. Njihovi životi stavljeni su u službu odbrane. Oni nisu bili civili.

Ono što nismo znali je da su neposredno pre prvih udara poleteli i naši avioni s batajničkog aerodroma. Bukvalno, za njihovim repovima padale su bombe. Na Batajnicu više nisu mogli da slete.

Dok su imali čime da se bore, poletali su, pravo pod radare i kamere raznih satelita, avaksa, nadmoćnijih letelica. Kao da im je čuveni major Dragutin Gavrilović šaputao: "Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje".

Tako su stradali pukovnik Milenko Pavlović i major Zoran Radosvljević. Oni su, takođe, bili drugovi našeg sagovornika Radosava, Raleta Marinkovića. Ali, od njega nećete čuti ni jednu jedinu patetičnu niti suvišnu reč. Neke stvari ostaju u srcu, sećanju i neke stvari pričaju se samo za stolom gde nema reflektora i kamera, već malo ića, pića i mnogo dobroh duha.

Pogledajte celu priču Radosava Marinkovića u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)