"Napredujemo tehnološki, a tonemo duhovno": Mač reči božje je u rukama oca Strahinje, Surčinci ga pomno prate

Zajednica ljudi i zajednica s Bogom - to je ono što vernike okuplja pod svodom crkve, gde se predano mole, ispovedaju, pričešćuju. Liturgija je čin u kome sve počinje, ali nakon molitve život zajednice ne treba da se završi. Kako kuca srce društva vernika, osetili smo na primeru gozbe koja se nedeljom, posle liturgije, priređuje u Surčinu, u Crkvi Svete Petke, koja pripada Eparhiji sremskoj.

Pre nego što smo seli za sto u kome se niko neće osećati usamljeno i odbačeno, ispratili smo liturgiju. Crkva je vrvela od ljudi svih generacija, sa mnogo dečice koja su strpljivo pratila roditelje u molitvi. S balkona dopiralo je horsko pojanje, a posle liturgije usledila je sveštenička beseda. Onda su se svi razišli - ali mnogi nisu otišli kućama, već u parohijski dom.

Sveštenik i namesnik crkve, protojerej Strahinja Golijan, pokušavao je da vernicima približi pojam zla, đavola koji se nekad vešto krije iza naših pomisli i dela i vreba u raznim životnim situacijama. Duhovitim govorom izmamio je i poneki osmeh, a svakako učinio svima da iz crkve odu kućama uz duhovni dar. Jer, živa reč je ono što najviše pogađa, govori nam otac Strahinja.

"Ono što mi posedujemo od Boga kao sveštenici jeste mač reči Božje, a to je snažno oružje. Neko je nekad rekao - smirena ljubav je najjače moguće oružje na ovome svetu. Ta reč Božja koju mi propovedamo je istinita, jer je od Boga data, a na nama je da je iznesemo i pronesemo svojim mogućnostima, svojim snagama, onako kako možemo", priča nam sveštenik.

I trpeza je lepa prilika za to.

"U prvim hrišćanskim vremenima bile su agape, koje su okupljale ljude posle molitve. Sedeli su, držali se, pričali, upoznavali se, molili se jedni za druge, borili se jedni za druge.

Mi se trudimo da posle svake službe sednemo u naš parohijski dom, gde imamo lepu salu, da posle svete službe okupimo narod, da se porazgovara, da to bude jedna zajednica, da ljudi koji dolaze u hram Božji poznaju jedni druge, da ne budu stranci jedni drugima", govori nam otac Strahinja.

Postoje još neke stvari koje su dobre. Živa reč je uvek razumljivija od nekog našeg toka bogosluženja koje mi imamo.

Kako kaže, ne priprema se posebno za razgovor s narodom, jer sveštenik se priprema čitav život - kroz svaki proživljeni događaj, pročitanu knjigu, kroz svaku rečenicu i molitvu, svaki susret. Pa ipak, Bogu se pomoli da ono što izusti bude zaista reč Božja. A onda, govor dolazi sam od sebe.

Kako kaže, često s narodom deli i iskustva iz Svete zemlje.

"Dosta često govorim o Svetoj zemlji, o Blagodatnom ognju, pošto sam, Bogu hvala, četiri puta bio tamo, dva puta u toku vaskršnjih praznika i još dva puta sam išao ovako. Iz Svete zemlje nosim dosta pozitivnog iskustva", kazao nam je sveštenik.

Govoriti o vremenu otuđenosti već je postao kliše. Ali tako je, otuđeni smo i vođeni materijalnim ciljevima, pa onda i duhovno pokleknemo.

Ljudima je potrebno ljubavi, ljudskosti, ljudskoga dostojanstva, to je potreba. A danas, ne znam dokle će tako da ide i šta da se radi i dokle će taj napredak tehnološki da ide, dok čovek skroz ne potone u blato. Mi s jedne strane kao napredujemo, a s druge strane tonemo, tehnološki smo sve napredniji, a duhovno smo sve prazniji", zaključuje otac Strahinja.

(Telegraf.rs)