Sveštenik otkriva da li činimo greh ako preskačemo nedeljnu liturgiju

Fra Ilija Alandžak već više od deset godina vodi Crkvu Svetog Antuna Padovanskog u Beogradu. Njegov rad sa vernicima, posvećenost duhovnom životu i otvorenost ka ekumenskom dijalogu čine ovu župu mestom gde se susreću tradicija, umetnost i vera. U razgovoru za naš portal fra Ilija otkriva kako doživljava odnos sa župljanima, koje vrednosti želi da prenese, ali i kako mladima približava duhovnost u savremenom svetu.

Preporučujemo

• Fra Ilija, kako biste opisali svoj odnos sa župljanima i šta vam je u tom odnosu najvažnije?

Moj odnos sa župljanima je neposredan i intiman. Za razliku od velikih župa, ovde u manjoj zajednici poznajem gotovo sve vernike lično, što omogućava bolju komunikaciju i stvaranje poverenja. Za mene je važnije da se povežem sa ljudima nego da pred sobom imam veliku masu vernika.

• Šta vas je lično inspirisalo da postanete sveštenik?

To je pitanje na koje ne mogu dati jednostavan odgovor. Verovatno je u pitanju neki nevidljivi put, nešto što teologija naziva kairos – blažen trenutak. Nisam postao sveštenik zbog svojih sposobnosti, nego me je nešto vodilo, nešto što i danas ne mogu potpuno da objasnim.

• Kako doživljavate svakodnevne susrete sa vernicima?

Svaki susret me obogaćuje. Od siromašnih kojima treba pomoć, do intelektualaca ili profesora – svaki kontakt proširuje moje iskustvo. Čak i teški trenuci, poput sprovoda, postaju prilika da učinim nešto dobro.

• Koje prakse smatrate ključnim za život vernika?

Nedeljna misa ili liturgija su centralne, ali i osobna molitva je veoma važna. Ako molitva i odlazak u crkvu proističu iz srca, vernik izlazi preobražen i to utiče na njegov život, odnose i dijalog sa drugima. Formalno obavljanje obreda bez uverenja nema isti efekat.

• Kako se nosite sa izazovima kada mladi ne dolaze u crkvu?

Jasno je da su mladi često zauzeti životnim obavezama i problemima. Mi pokušavamo da ih privučemo kroz kulturne ili sportske događaje, ali to su kratkoročna rešenja. Mladi često ne razmišljaju od duhovnosti, to se budi kod starijih. Jedino što dugoročno možemo da uradimo je da budemo iskreni. Prava privlačnost dolazi od toga što sami sveštenici i vernici zrače onim što jesu. Ako nismo istinski posvećeni, teško je privući bilo koga.

• Vaša župa je u pravoslavnom okruženju. Kako vidite ekumenski dijalog?

Odmah pored nas se nalazi pravoslavna crkva. Crkva Pokrova Presvete Bogorodice. Naši komšijski odnosi dobri. Posećujemo jedni druge kada su svečanosti, ali i ovako. To oplemenjuje i mene i vernike. Kada pravoslavni vernici dolaze u našu crkvu, osećaju prijem i prihvatanje. Moji vernici vide da smo svi deo šire zajednice i uvek su lepo prihvaćeni u pravoslavnom hramu. Važno je da prvo budemo ljudi, a tek onda pravi hršćani.

• Kako motivišete vernike da neguju duhovni život u savremenom, užurbanom svetu?

Ljudi moraju graditi lični odnos sa Bogom, ali i ispoljiti tu posvećenost kroz odlazak u crkvu i učestvovanje u zajednici. Ako ne održavamo stalnu bliskost, lako gubimo vezu sa sobom i sa drugima, skloni smo kompromisima koji nas udaljavaju od istinskih vrednosti. Kao i kod pravih prijateljstava, ako dugo ne vidimo prijatelja, osećamo se otuđeno od njega. Tako i od Boga, ako ga dugo ne posetimo i ne razgovaramo sa njim putem molitve otuđujemo se od religije. Gotovo da je greh da ne odemo na nedeljnu misu ili liturgiju. Ali ne treba da posećujemo crkvu jednom u šest meseci ili godinu dana i da se molimo zato što je "to tako red", već zato što nas to iskustvo preobražava.

• Koja vam je prva asocijacija kada pomislite na vašu župu?

Sveti Ante. Njegova slava 13. juna centralni je događaj za zajednicu, a pripreme kroz 13 utoraka čine da ljudi razvijaju posebnu posvećenost. Ljudi dolaze, pale sveće, mole se, donose ljiljane – i tada župa zaista oživljava. Ljudi i inače dolaze utorkom, to nam je najposećeniji dan i u crkvi zaista bude neverovatno kad je ispune vernici.

(Telegraf.rs)