Boško Milosavljević, profesor kome skidaju kapu: Sa đacima sam na Vi, ali 2 stvari su dužni da urade kad uđem

"Jesen i život bez smisla, proveo sam noć u zatvoru s nekim Ciganima, vučem se po kavanama, probudim se ujutro i zagledam se u rumena, mokra drveta i pitam se: 'Gde je život?'"

Ovaj citat nam je u dahu izgovorio Boško Milosavljević, profesor srpskog jezika i književnosti, ali i reditelj i scenarista, čuvar srpskog kulturnog nasleđa.

Možda su neki prepoznali Crnjanskog i "Dnevnik o Čarnojeviću". Ovaj citat iz dela jednog od najpoznatijih srpskih pisaca nipošto ne opisuje našeg sagovornika, ali nam je privukao naročitu pažnju. On nas je, kao iskusni vodič, proveo kroz vrata književnosti i uplovili smo u jedno veliko delo iznenada, za kafanskim stolom na Pašinom brdu. Profesor priznaje da neretko tako iznenadi i svoje đake...

Približiti delo, naročito Crnjanskog, ali i mnoge druge poznate i manje poznate, ali velike pisce – približiti književnost uopšte i pozvati na razgovor i promišljanje pre nego što deca pitaju "Koliko ima strana" – to je pristup kome poseže.

Pred nama je mnogima omiljeni profesor Zemunske gimnazije do kog smo došli uz posebnu preporuku i nije lako postaviti pitanje.

"Ja sam skoro 20 godina u školi i to je za mene nešto što je praktično već postalo deo života. Pokušavam da deci, uglavnom starijim razredima, a nešto i mlađim, približim onu neku širinu koju verujem da imam kada je književnost u pitanju, da ih podstaknem koliko je moguće da čitaju", priča profesor i dodaje iskreno: "Nekad to izgleda sjajno, nekad i nije baš idealno".

A onda je "otvorio vrata" i oživeo pred nama Konstantina Virgila Georgiua ili Panaita Istratija. Ko su oni? Izvanredni pisci rumunske književnosti – skrenuo je našu pažnju Milosavljević u neočekivanom smeru. A tek mađarski pisci, latinoamerički, stigli smo i do severnoameričkih.

"'Tajna' biblioteka je otvorena, ali osvrnimo se oko sebe, počnimo od naših pisaca. Crnjanski," profesor je više puta spomenuo njegove Seobe.

"Možda je najvažnija stvar da oni (učenici) osete Seobe, ne da pročitaju, jer Seobe se teško, mučno čitaju, to je ipak roman za odrasle. Ja im čitam odlomke iz druge knjige Seoba, verujući da dinamika i taj neki nacionalni patos i ta neka standardna veličanstvena priča o ljudskoj sudbini može pomalo da se prilepi na njihove nekad pametne, a nekad inertne glavice i da od toga nešto zapamte, pa pre ili kasnije pročitaju", priča nam profesor.

Od Selimovića, na primer, možda će vam se više dopasti "Tvrđava" nego "Derviš i smrt", a profesor nam je skrenuo pažnju i na traktat "Za i protiv Vuka".

Jasno je da je Boško profesor s kojim možete i neposrednije, otvorenije da pričate, čak i kada ste u učionici i to ne samo o književnosti. Međutim, neka strogost nazire se u sitnim gestovima, pokretima i izboru reči. Jasno je da naš sagovornik ne dozvoljava sebi da ga učenici, kojima daje slobodu, dožive kao "drugara".

"Oni obavezno moraju da ostave telefone kad ja uđem, moraju da stoje dok im ne kažem da sednu i imamo to jedno staro, dobro, tradicionalno obraćanje, ja sam na 'vi' sa svojim đacima. To je odnos koji uspostavlja distancu odmah", otkriva profesor.

Ipak, svakome dozvoljava da s njim uđe i u ravnopravnu polemiku, ali pre toga mora da ima argument, da prouči i pročita ono o čemu bi da diskutuje.

Kako se to sve postiže kad učenici imaju "tri sekunde" pažnje, pitali smo profesora Boška. Možda smo preterali što smo prst uperili na đake, pa svi patimo od istog sindroma, svi koristimo mobilne telefone, skrolujemo i drugačije pristupamo informacijama. Svet se menja, profesori se prilagođavaju, ali mobilni telefoni ipak ne ulaze u upotrebu na času.

"Činjenica je da je naš posao negde kao profesora i pedagoga da otkrivamo, možda čak više ono što postoji u deci nego ono što ne postoji. Mi vrlo često od dece tražimo nešto što oni nemaju. Znate, ne mogu svi jednako da čitaju, niti ih zanima, ali uvek ste imali po generaciji 5–6 ljudi koje više zanima. Trik je u tome da ovi koje ne zanima pročitaju, recimo 'Usta puna zemlje', 'Prokletu avliju', 'Kad su cvetale tikve', Karverove priče, neku Čehovljevu minijaturu, nešto od toga što će im ostati značajno, signifikantno, drago. Recimo, 'Dečaci Pavlove ulice' ili 'Hajduk Stanko', to su knjige koje nikada neće izgubiti svoj značaj, samo je pitanje hoće li ih neko pročitati", priča nam profesor.

A film – to je druga priča i nema veze s učionicom. Boško Milosavljević je reditelj i scenarista koji osvetljava sećanje na važne ličnosti koje tvore srpsku kulturu.

"Ja sam od malena rastao uz filmsku umetnost i imao sam sreću da na nekom kastingu dobijem ulogu u filmu Gorana Gajića i to je odredilo moj put. Mnogo godina kasnije sam radio za BK televiziju i tu sam upoznao zanimljive ljude, uključujući mog kuma Bojana Dragićevića. Imao sam sreću da se posle nekog vremena sam posvetim izradi dokumentarnih filmova. Uspeo sam da okupim dragocenu ekipu ljudi. Posle dva filma koja smo moj kum Vladimir, Marko Bajatović, Goran Mijić i ja uradili, radili smo film o Vrangelu s pokojnim Glogovcem, kao i o Kalmicima, onda je u priču ušao i Milan Kićevac, moj saradnik i producent iz Budimpešte i potonji prijatelj. Onda smo snimili još desetak filmova. Uglavnom, uradili smo tetralogiju filmova o ruskim belim emigrantima, radili smo jedan meni lično drag film o Uglješi Šejtincu i radili smo filmove o našoj nacionalnoj istoriji", priča naš sagovornik.

A to nije sve. Tu su i "Dobročinitelj", film o Simi Andrejeviću Igumanovu, kao i film o Svetom Jakovu Arsoviću, žičkom monahu čiji je značaj u našoj crkvi veliki.

"Od onih filmova na koje sam najponosniji i koji su moja struka, to je film o Anđelku Krstiću, piscu iz stare Srbije, jedno veličanstveno ime naše književnosti, nažalost širem krugu čitalaca nepoznato. Svakako bi tu negde bio i film o Dušanu Radiću, grandioznom lekaru i piscu, pomalo nalik na Čehova, s tim što se on bavio lokalnom tematikom Moravskog kraja", završava profesor, ali dodaje još nešto – "Sad snimamo film o velikom peru srpske književnosti Grigoriju Božoviću".

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)