Zlatko je "ekspert" za generacije ALFA i Z: Direktor je važne institucije, opija kreativnošću, obožava gitare

Dugokosi entuzijasta, čovek koji najmanje tri stvari radi istovremeno, kolekcionar gitara i ljubitelj roka, tata troje dečaka "jedan drugom do ušiju", cenjeni profesor i direktor, danas na važnoj funkciji za srpsko obrazovanje...

Ne, nema više onu dugu kosu, ne možemo ni da zamislimo kako mu je stajala. Pred nama je Zlatko Grušanović ošišan "na keca", ali ta promena najbolje odražava njegovu ličnost: brz, ali ne i nepromišljen, rasejan, ali beskrajno kreativan.

Nije ni čudo što je danas na čelu Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, institucije koja se stara o jednom od najvećih izazova u obrazovanju: kako u trci s vremenom deci ponuditi najprijemčiviji "zalogaj" znanja, a da ga osete i "svare" baš onako kako bi trebalo.

"Niko nije preterano voleo. Ceo život sam u prosveti i mislim da je najveći zadatak da se otkrije kako učiti kroz igru, kao što je važno da kada porastemo učimo kroz rad. Mnoge reforme su rađene na temu učenja kroz igru i jako je teško izreći tačan model kako bi to moglo da ide, ali i nema konačnog modela. Svakome odgovara drugačiji pristup", objašnjava Zlatko.

Deca nekad, kaže, jednako cene strogog "oldskul" profesora, kao i onog koji im se približava i zauzima mekši stav. Ali jedno je sigurno, odmah će "provaliti" kad se nastavnik "folira".

"Deca su veliki skeneri, čak i ako probamo nekako veštački da im se približimo, oni to znaju", priča Zlatko, ali ističe da je s decom najlakše raditi.

Najteže je s roditeljima, oni ponekad misle da znaju neke stvari dobro, pa se pozivaju na neka stara dobra vremena, kad su oni bili u klupama, ali kada nisu imali, na primer, spravice kao što je mobilni telefon, bar ne onaj "pametni".

"Kad kažem da je najteže raditi s roditeljima, mislim na odrasle uopšte, a i sam sam roditelj. Kaže se da dobar pedijatar ne leči dete već majku. Problem je što smo u ovom sadašnjem vremenu zbog društvenih mreža dozvolili sebi da neke stvari govorimo bez mnogo znanja i informacija, a došli smo do inflacije informacija i reči koje ne znače više ništa", priča direktor, ističući da eksperti Zavoda rade kao koordinatori.

To je neka duga priča o obrazovanju... Veliki deo Zlatkove energije i identiteta je upravo obrazovanje i vaspitanje, to je njegova životna misija, ali setite se da on radi po tri stvari istovremeno.

Neobično je da kod takvog intelektualca zateknete u sobi gomilu gitara!

"Gitare su počele davno, u Loznici, u ono najsrećnije vreme, možda za rokenrol, kada je u svakom malom mestu bilo najmanje po deset bendova.

Ja, na primer, nisam imao talenat, još uvek ga stičem, mislim ako može talenat da se stiče, ali može možda nešto vežbanjem da se nauči ili douči...", skroman je.

Najvažnije je ipak ovo: "U vreme devedesetih pobeđivali smo svojim duhom. Otud gitara i otud prvi bendovi. Muzika te prati kao neka ljubav koju si mnogo voleo, pa je izgubio, pa onda za njom tragaš, pa je opet negde sretneš. Nije to to isto kao onda, ali ne znači da nije ni lepo. Negde, kao u Džonijevom filmu, našao sam dobar bend", priča nam Zlatko.

Gledamo u traku za trčanje. Idealna sprava za "tri stvari u isto vreme". Zlatko je definitivno u formi, a dali biste mu i 15 godina manje.

"Neko ozbiljnije vreme pronalazim kada svi zaspe. To kažem s obzirom na to da imam troje dece, pa godište za godište uspavam, porodične stvari su svakako i lepe, a nekad i teške i izazovne. Kad to završim, onda gledam da ostanem budan dokle mogu da bih nešto završio i gledam da ustanem što ranije da bih opet završio sve te stvari. Nisam kao Tesla, ali tu negde sam, oko 5-6 sati spavanja što nije možda ni dobro", otkriva nam.

Osim gitara, trake za trčanje, gomile stvari za razne prilike, slika, ormara, kreativnih sitnica, plaketa, priznanja... zapazili smo i jednu "mračnu" ikonu Isusa Hrista, malo drugačiju od onih na koje smo navikli. Ikona nije nikako "zamračila" prostor, ali je pozvala na razmišljanje. Kad ne bi bilo raspeća, ne bi bilo ni vaskrsenja. Iako boli...

"Imam još nešto što je obeležilo moju životnu priču. Posle književnosti otišao sam na Fakultet dramskih umetnosti. U pisanju sam uvek imao težnju ka drami... Dvehiljadite godine sam imao saobraćajnu nesreću u kojoj sam vozio po propisima, 48 na sat, mahnuo sam na jednom nezgodnom delu puta i poginula mi je devojka", otkriva Zlatko.

To je gubitak s kojim je morao da nastavi da živi, da se on, ali i njegovo okruženje s tim suoče. Nešto što nije lepo, ali mora da se prihvati kao deo života.

"Uradio sam jednu dramu koja se zove "U paklu". To je bilo pre oko 20 godina, ali još je izvodimo, ponekad sa Agencijom za bezbednost saobraćaja pod nazivom "S moskvičem do pakla". Ta drama ima tragičnu motivaciju, ali nije tragična priča, to je drama u kojoj pričamo o prevazilaženju puteva kojima prolazimo ili nas tek čekaju, i lična je i društvena", opisuje naš sagovornik.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)